zenicaonline@gmail.com

Ernesto Sabato: Kako je samo, uprkos svemu, dostojno divljenja ljudsko stvorenje

Ernesto Sabato: Kako je samo, uprkos svemu, dostojno divljenja ljudsko  stvorenje

Ukoliko dođe do promene čovekovog mentaliteta, opasnost kojoj smo izloženi pretvoriće se, paradoksalno, u nadu. Moći ćemo da spasemo ovo stanište koje nam je mitski namenjeno. Istorija uvek donosi nešto novo. Zato, uprkos nagomilanim razočaranjima i frustracijama, nema razloga da ne verujemo u vrednost svakodnevnih poduhvata. Pa iako obični i skromni, oni tkaju novu istoriju, krčeći put životnoj bujici.

Čovekova pripadnost onome što je jednostavno i blisko dolazi još više do izražaja u starosti, kada se opraštamo od planova i kada smo sve bliže zemlji, i to ne zemlji uopšteno uzev, nego onom delu, onom majušnom parčetu zemlje na kojem smo proveli svoje detinjstvo, gde su se odvijale naše igre i čarolije, neponovljiva zavodljivost detinjstva. Tadase prisećamo nekog drveta, lica nekog prijatelja, nekog psa, nekog prašnjavog puta na popodnevnoj pripeci, cvrčanja cvrčaka, nekog potočića. Eto čega se prisećamo. Ne velikih nego malih i običnih stvari, ali ko-je za ljudsko biće posgaju neverovatno velike, naročito kada čovek na umoru može da se brani jedino sećanjem, tako bolno nepotpunim, tako prozirnim i maltene nestvarnim, na ono drvo ili na onaj potočić iz detinjstva, od kojih nas ne dele samo vremenske provalije nego i ogromna prostranstva.

Tako, na primer, možemo da vidimo mnoge starce koji jedva da izuste po koju reč  i reklo bi se da neprekidno gledaju u daljinu, dok oni u stvari gledaju u sebe, u najveće dubine svoga sećanja. Jer sećanje odoleva vremenu i njegovoj razornoj snazi i ono je nešto kao oblik kakav večnost može da poprimi u neprekidnom protoku vremena. I mada se mi (naša svest, osećanja i tegobno iskustvo) sa godinama menjamo, a naša koža i naše bore postaju dokaz i svedočanstvo tog vremenskog hoda, ima nečega u nama, duboko u nama, u onim mračnim oblastima našega bića, što se zubima i noktima hvata za detinjstvo i za prošlost, za rasu i zemlju, za tradiciju i snove, nečega što kada odoleva tom tragičnom procesu i, uz pomoć skromne molitve, nastoji da očuva besmrtnost duše.

Trebalo je da nastane opšta kriza društva da bi ove jednostavne ljudske istine ponovo izbile na videlo svom svojom snagom. Bićemo izgubljeni ako snažno, sa ljubavlju, ne zaustavimo ovu tendenciju koja od nas stvara obožavaoce televizije, zaglupljenu decu koja se više ne igraju po parkovima. Ako Bog postoji, neka to ne dozvoli.

Ponovo mi dolaze u sećanje slike ljudi i žena koji se bore sa nedaćama, poput one male bremenite Indijanke, gotovo devojčice, koja me je u Čakou9 ganula do suza jer je, sred bede i svakovrsne nemaštine u kojima je živela, njena duša blagodarila za život koji je u sebi nosila.

Kako je samo, uprkos svemu, dostojno divljenja ljudsko  stvorenje, ta tako malena i prolazna stvar, koju tako često pustoše zemljotresi i ratovi, koja surovo strada u požarima i brodolomima, biva izložena epidemijama kuge i suočena sa smrću sopstvene dece i roditelja.

Jeste, u meni postoji ludačka nada, zasnovana, što je paradoksalno, na našem sadašnjem egzistencijalnom siromaštvu, i na želji, koju otkrivam u pogledima mnogih ljudi, da nas nešto veliko podstakne da se sa žarom posvetimo očuvanju Zemlje čiji smo  žitelji.

Sve u svemu, dok ovo kazujem, nešto kao golema vizija izaziva u meni osećaj da je veliki košmar već minuo, da smo već shvatili da nikakvo apstraktno razmišljanje, maker se bavilo ljudskim problemima, ne može da pruži utehu nijednom čoveku, ne može da ublaži tugu ni muku nijednog konkretnog stvorenja od krvi i mesa, bića čije oči grozničavo gledaju (prema čemu ili prema kome), a koje samo nada održava u životu.

Već ophrvanog umorom, u ovoj novembarskoj noći, pogled na stablo araukarije podsetio me je na ljubav koju je moj prijatelj Tortoreli gajio prema drveću. Bilo je dirljivo gledati ga, jer je umeo čak i da obgrli drvo koje bi ga sećalo na vreme kada je bio šumar. Bio je veoma uzbudljiv doživljaj kada smo sa njim obišli Patagoniju,10 posetivši tako impresivna mesta kao što su okamenjene šume mirti i druge predele obrasle stoletnim drvećem. Milujući golema stabla još uvek živih araukarija i koiua,11 govoraše nam:

„Pomislite samo da je u vreme nastanka Rimskog carstva i u vreme njegove propasti, u vreme kada su se Grci i Trojanci borili za Jelenu, ovo drvo već bilo ovde, i da je živelo i u vreme kada su Romul i Rem osnovali Rim, i kada se rodio Hristos. I onda kada je Rim vladao svetom i kada je pao. I tako su prohujale imperije, beskonačni ratovi, krstaški pohodi, renesansa i celokupna istorija Zapada do dana današnjeg. A njega evo još ovde.”

Takođe nam je kazao da vlažni vetrovi sa Tihog okeana izliju svu svoju vodu sa čileanske strane, pa je otuda požar s ove strane Anda koban, jer drveće umire a zemljište se neumoljivo pretvara u pustinju. Onda nas je poveo do oboda patagonijske stepe i pokazao nam čemprese, gotovo savijene od patnje, za koje je kazao da „pokrivaju odstupnicu”.

Postojano i stoički, kao kakva samoubilačka legija, oni biju poslednju bitku protiv zle kobi.

Verujem u kafane, u razgovore, verujem u ljudsko dostojanstvo, u slobodu. Osećam čežnju, gotovo žudnju za jednim Beskrajem, ali koji bi bio po našoj, ljudskoj, meri.

9 Čako (Chaso), jedna od dvadeset tri argentinske autonomne pokrajine. – Prim. prev.

10 Patagonija, oblast u Južnoj Americi. – Prim. prev.

11 Koiu, južnoameričko drvo. – Prim. prev.

Fenomeni.me

About the Author

Related Posts

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: