zenicaonline@gmail.com

Svijet u kome živimo

Foto: Ivana Karić

Transkript govora održanog na #EuropeanTownHall sastanku u Varšavi, 12. februara 2018, u organizaciji Das Progressive Zentrum. Tekst je prvi put objavljen na autorovom blogu. preuzeto sa 6yka.com

Počeo bih jednim savetom Džordža Orvela. Tokom krize u Dankerku 1940. dok je britanska elita pravila jednu brljotinu za drugom, Orvel je u svom dnevniku zapisao da su levi intelektualci čitavu prethodnu deceniju predviđali događaje koji su iznenadili britansku vladu. On tu kaže da levica naravno nema moć predviđanja budućnosti, ali ima „moć razumevanja sveta u kome živimo“.

U naše doba porasta desnog populizma i osporavanja legitimnosti međunarodnih institucija, prepoznavanje dolazećih kriza i oblika koje će one poprimiti postaje najpoželjniji politički instinkt. Liberali, tehnokratske elite, politički centar i neki delovi levice pate od nedostatka ovog instinkta.

Oni se neprekidno čude: šta se dešava sa svetom, ekonomijom i stavovima ljudi? Zašto događaji više ne prate naša očekivanja? Ne koristim izraz „liberalna elita“ – ali neoliberalna elita zaista postoji i njen najveći problem je u tome što je izgubila „moć razumevanja sveta u kome živimo“ i umesto toga razvila iracionalnu sklonost ka rizičnom ponašanju u politici.

Ovoj eliti, baš kao i britanskoj aristokratiji kasnih 1930-ih godina prošlog veka, sve što se dešava izgleda kao serija nepovezanih i neshvatljivih šokova. Škotska skoro da je izglasala napuštanje Ujedinjenog Kraljevstva, Grčka se suprotstavila Svetskoj banci, Britanija je glasala za brexit, Amerika je izglasala Trampa.

U Mađarskoj je Viktor Orban organizovao grotesknu antisemitsku kampanju protiv Džordža Soroša, a kada je kampanja za brexit posustala u tome su mu se pridružile britanske novine Dejli telegraf. U Nemačkoj, desno krilo vladajuće CSU poziva na „buržoasku revoluciju“ koja bi poništila sva liberalna potignuća od 1968. naovamo.

I ovde u Poljskoj vi imate vlast koja je u ozbiljnom problemu – mada toga još uvek nije svesna. Isprovocirati Evropsku komisiju da aktivira Član 7 je velika stvar – jer je taj proces sada nezaustavljiv. Možda je Kačinjskom i njegovoj partiji Pravo i pravda porastao rejting, ali ti ljudi kao da ne shvataju da se igraju vatrom.

Evo i zašto. Slobodni i liberalni deo Evrope je na zapadu, a sa istoka vas pritiska onaj neslobodni deo kontinenta, pregažen organizovanim kriminalnom, u kojem se ubijaju novinari i opozicioni političari. Nema nikakvog trećeg puta između ova dva projekta. Film Grand Budapest Hotel je zamišljen kao satira – ne kao priručnik za upotrebu.

Stoga – učeći od Orvela – treba biti surovo iskren prema svetu u kome živimo. Treba razumeti kako se naizgled odvojene krize uklapaju u jedan mozaik. Prvo, ekonomski model našeg sveta je doživeo slom. Mi na levici ovaj sistem zovemo neoliberalizam – ali kada koristim tu reč, mislim na ekonomski sistem u celosti. Kina je deo neoliberalnog sistema, baš kao i SAD. I Poljska, uprkos svojoj izdašnoj socijalnoj politici i rastućim platama, ima svoju ulogu u neoliberalnom sistemu.

Isti oni faktori koji su omogućavali ovom sistemu da funkcioniše pre 2008. danas ga podrivaju. Kako bismo podstakli ekonomski rast oslanjali smo se na niske plate i visoke stope zajmova. Na kraju se pokazalo da niske plate, izvoz industrije u zemlje sa jeftinijom radnom snagom i visoke stope zajmova međusobno nisu kompatibilni. Ekonomski bumovi su prerasli u ekonomske krize, centralne banke su se umešale štampanjem novca i iznudili smo još jedan ekonomski bum – ali to je rast koji pospešuje nejednakosti. On nije rezultat visoke produktivnosti koja prati stopu zajmova.

Ključno pitanje je zašto je kolaps neoliberalizma doveo do talasa desnog populizma, koji je sa sobom doneo ksenofobiju, rasizam, antisemitizam i druge predrasude? Odgovor glasi da je neoliberalni projekat bio zasnovan na samo jednoj premisi: besomučnoj kompeticiji, po cenu razaranja zajednica, tradicija i institucija. Napredovaćete samo ako sebe svedete na ekonomskog subjekta i odbacite kao nevažnu složenost sebe kao ljudskog bića.

U periodu u kojem je ovaj recept davao rezultate, u biznisu i politici je podsticano nešto što nazivam performativnim neoliberalizmom. Tu se svi pretvaraju, kao u pozorišnoj predstavi. Sve dok vaš departman ispunjava kvote za zapošljavanje obojenih ljudi ili žena, nikoga nije briga šta stvarno mislite. (Možete čak verovati, kao što veliki broj mladih američkih muškaraca zaista veruje, i da seksualno oslobođene žene tlače sirote beta-muškarce.) Ali propast ekonomskog sistema je najednom sva ova pretvaranja učinila besmislenima.

To ne znači da se u jednoj Poljskoj ili Francuskoj stvari nužno pogoršavaju u smislu pada zarada. Kako je primetio Maklej Gdula, one se čak mogu i poboljšavati. Ali raspao se narativ o neprekidnom napretku u životu pojedinca i izgledima da naša deca žive bolje od nas. Svratite u neku prodavnicu brze hrane i pogledajte kako se zaposleni u njoj ponašaju kao srećni ekonomski i tržišni subjekti, pa to uporedite sa generacijom naših očeva. Moj otac ne bi pristao na ovu nasmejanu i srećnu laž. Radno mesto je za njega bilo prostor demokratije. Tamo vam je bilo dozvoljeno da budete ono što jeste. Bili ste ista osoba kod kuće, u pabu i na sastanku sindikata.

Neoliberalna ekonomija je ohrabrivala stvaranje mnoštva lažnih ličnosti, tako da se prava uverenja mnogih ljudi nikada nisu dovodila u pitanje, niti izlagala pritisku javne rasprave. Sve dok bih na poslu ispunjavao kriterijume za pravično zapošljavanje, privatno sam mogao da mrzim sve koje zapošljavam.

I onda je posle 30 godina neoliberalizam doživeo kolaps i na površinu su izbile stare predrasude, u kombinaciji sa panikom fokusiranom na dva pitanja: ko sam ja i kakva me budućnost čeka? Ako više nisam ekonomski subjekt sa jasnom putanjom napredovanja pred sobom, šta je ostalo od mog identiteta? I koja je svrha daljeg pretvaranja? Neoliberalizam je u Britaniji uništio radničko samoorganizovanje i društvenu koheziju. Sve što je ljudima ostalo bila je religija, etnička pripadnost i ostaci lokalnih identiteta. To je pozadina brexita i uspona ksenofobne, rasističke i nacionalističke partije UKIP.

Otkad su Tramp, Erdogan, Putin i Orban došli na vlast, posvetio sam se istraživanjima Hitlerovog uspona na vlast. Ne zato što su ova četvorica fašistički diktatori, već zato što su na sličan način iskoristili lavinu lažnih vesti kako bi proširili ideju da objektivna istina ne postoji. Nemački socijalni psiholog Erih From je smatrao da su uspon nacizma omogućile dve stvari – generalna iscrpljenost i izolovanost ljudi u modernom životu, u kombinaciji sa neuspehom levičarskih lidera da ponude neophodne odgovore. Dodajte tome i otkriće Hane Arent – uspon sitne birokratije, nesklone razmišljanju i preispitivanju – i dobijate fašizam.

Dovoljno je samo pročitati izveštaje o životu u Amazonovom skladištu u Britaniji da biste shvatili koliko su ljudi umorni i iscprljeni. Neuspesi levice se nižu jedan za drugim: odluka američkih demokrata da kandiduju Hilari Klinton, poraz britanskih liberala na pitanju brexita, neuspeh Građanske platforme ovde u Poljskoj. Što se tiče birokratsko-menadžerske klase, ona se u međuvremenu zahvaljujući neoliberalizmu višestruko uvećala i još uvek je spremna da ispunjava naređenja. Kakav svet dobijamo na ovaj način? Dobijamo propali ekonomski sistem, ukinuti glavni narativ, skup performativnih ponašanja koja se ispostavljaju kao besmislena i političku elitu koja odbija da živi u stvarnosti.

Znamo kako to izgleda, jer smo sve to već videli u Sovjetskom Savezu – kada su svi shvatili da sistemu dolazi kraj. Sve je bilo večno, dok nije prestalo da postoji, naslov je knjige Alekseja Jurčaka o Gorbačovljevoj eri, koja nam danas priča priču o kraju neoliberalizma.

Opasnost koja nam preti je prerastanje ekonomske u društvenu krizu, a zatim i u krizu geopolitičke fragmentacije. Menadžerska kultura koja danas štiklira stavke društvene inkluzivnosti, sutra će tako štiklirati stavke za masovno iseljavanje migranata.

Inicijalna pretpostavka levice je bila da će nekoliko ekonomskih reformi biti dovoljno da podmiri birače naklonjene desnom populizmu. Ali kako pokazuju Duda i Kačinjski – desnica je jednako sposobna da iskoristi socijalne reforme i državne dotacije za cementiranje svoje podrške među građanima.

Ono što nam je potrebno je da progresivni političari načine radikalni i demonstrativni raskid sa sistemom slobodnog tržišta i jasno obavežu najbogatije na projekat spasavanja vladavine prava, multilateralnog globalnog sistema i demokratije. Opasnost koja nam preti nije fašizam. Fašizam je 1930-ih bio neophodan kako bi se slomio radnički pokret. Danas, kada ovog pokreta nema, dovoljna je samo autoritarna vlast koja gazi pravosuđe, ograničava slobodu govora i zastrašuje medije – a to je zapravo uobičajena forma urušenog sistema. U Poljskoj već vidimo obrise takvog režima.

Zapravo je značajno shvatiti gde se susreću interesi Vladimira Putina i, na primer, Ruperta Mardoka ili Trampa. Mardoku i Trampu odgovara to što ekstremna nestabilnost, neprestana drama i lažne vesti čine ljude umornima od demokratije i spremnima da moć predaju u ruke kleptokratskom predsedniku koji će raditi ono što mu Mardok naloži. Šta dobija Putin? Prvo, zapad gubi svoj moralni autoritet u odnosu sa Rusijom; drugo, zapadni finansijski sistem se otvara za ruske kleptokrate.

Treba razumeti da smo suočeni sa širim fenomenom uspona ekstremne desnice, koordinisanim od strane nekoliko desničarskih vlada, u kojem se tajkunski mediji koriste kao megafon za širenje fašizma i lažnih vesti. Cilj ovog projekta, kao što sam već rekao, nije stvaranje fašizma, već širenje straha i nepoverenja, i uklanjanja progresivnih snaga sa ulice. Ovaj proces se koordiniše odozdo, od strane medija kao što je Brajtbart, a zatim se prenosi široj publici preko kanala kao što je Foks. Odgovor bi morala da bude regulatorna akcija sprečavanja glupih algoritama društvenih mreža da dalje šire ovu mržnju.

Takođe treba razumeti da se u kulturalnom ratu predrasude šire ekponencijalno, dok razum nastupa linearno. Tokom svega nekoliko nedelja od početka javnog sukoba sa FBI, Tramp i njemu bliski mediji su ubedili 73% republikanskih birača da FBI aktivno radi na podrivanju demokratije. Provala antisemitizma na poljskim društvenim mrežama je verovatno eksponencijalni odgovor na sukob stranke Pravo i pravda sa evropskim institucijama.

Nova desnica funkcioniše po sledećem receptu: zauzmi ekstreman stav, brani ga ekstremnim lažima, uvuci u raspravu i pitanje slobode govora – i onda pusti da se neznanje širi. Protiv toga se ne možemo boriti na njihovom terenu. Jer „kulturalni ratovi“ su prosto pogrešan naziv za to. Ono što se dešava je rat protiv kulture.

Desnica koristi različite vrste tajnih označitelja kako bi širila mržnju. Kada u Britaniji žele da stigmatizuju halal i košer meso, sledbenici UKIP-a i neonacisti razmenjuju priče o „životinjskim pravima“. Većina antirasista u Britaniji nije toga ni svesna. Kako da se suprotstave propagandi koju nisu u stanju ni da ugledaju?

Treba stvoriti radikalnu nadu u progresivno rešenje – ne u neko daleko obećanje, već u brzo dostižan preokret u platama, kvalitetu i dostupnosti javnih službi, dobro plaćenih poslova i besplatnog obrazovanja za svu decu. Mi iz britanske Laburističke partije smo odlučili da više nećemo da igramo pristojnu igru centrističke politike. Rekli smo: „Sistem ne funkcioniše; neprijatelji su banke, bogataši koji izbegavaju porez i privatne korporacije koje nas potkradaju – a ne migranti, muslimani ili primaoci socijalne pomoći.“

Kada su laburisti objavili svoj manifest u junu 2017, to je izazvalo ozbiljan potres u radničkim zajednicama koje su važile za uporište UKIP-a i podrške brexitu. Ove zajednice su se podelile – ako je UKIP imao u proseku oko 20 odsto glasova u malim gradovima u unutrašnjosti zemlje, polovina tog procenta je otišla konzervativcima, a polovina je prešla na stranu laburista.

Želeo bih da završim sa problemom vašeg novog zakona koji zabranjuje raspravu o ulozi Poljske u Holokaustu. Budući da ovaj skup finansira nemačko ministarstvo spoljnih poslova, želeo bih odmah da kažem – kao što je to učinio i Zigmar Gabrijel – da je Nemačka isključivi krivac za Holokaust.

Ali hajde da priznamo da se istorija bavi složenostima događaja, a ne nacionalnim karakteristikama dobra i zla. Kada se počini tako ogroman zločin, optuživanje celog naroda, ili oslobađanje celog naroda od odgovornosti, vrlo su loš način pisanja istorije. I u Nemačkoj i u Poljskoj događaji iz Drugog svetskog rata se instrumentalizuju, a to je samo po sebi užasno opasno. Razlog zbog kojeg vodimo decu da vide Aušvic jeste da se ovaj ne bi mogao nazvati „lažnom vešću“. On postoji. Možete proći kroz njegovu kapiju.

Kada su 1945. razotkrivene pune razmere užasa Holokausta, to je navelo ljude iz mnogih društava da se zapitaju da li je čovečanstvo osuđeno na propast: filozofi morala i vernici su sebi postavljali pitanje – da li u ljudskim bićima postoji neiskupivo zlo? Kako bi bili u stanju da odgovore „ne“, morali su da izgrade institucije koje su garantovale da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Jedna od ovih institucija je i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Druga je liberalna demokratija – koncept koji Kačinjski i njegovi mediji neprestano napadaju.

Trenutak u kojem bi Holokaust izgubio moć da u ljudima stimuliše duboko moralno samopreispitivanje, bio bi trenutak kada on postaje „samo još jedan događaj“. Možete li da zamislite poljsku vladu koja bi bila jednako antisemitska kao i one iz 1930-ih, koje su na fakultetima postavljale geto-klupe za jevrejske studente? Možete li da zamislite nemačku vladu koja sprovodi masovnu deportaciju migranata? Ako je vaš odgovor ne – razmislite još jednom.

Ako ponovo zavlada desni autoritarizam, neće biti Ženevske konvencije. Policijske snage su danas mnogo militarizovanije, a sredstva nadziranja građana mnogo sveobuhvatnija. Više nema proletarijata koji se 1930-ih borio protiv fašizma i nema radničkih pokreta koji su predvodili otpor Franku u Španiji, ili holandski generalni štrajk protiv deportacije Jevreja u februaru 1941, ili ustanak u Varšavskom getu.

To je svet u kojem danas živimo.

Social Europe, 16.02.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 19.02.2018.

About the Author

Related Posts

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: