zenicaonline@gmail.com

Zeničke fore i fazoni…(malo šale u ova ozbiljna vremena)

 

 

Piše Kolekcionar 52, Ibrahim Emić

U Zenici su se nekada znali ljudi po svojim forama i fazonima , a posebno sa izrekama koje su ostavile duboko traga u ovaj zenički asfalt, a nekada prije asfalta u granitne kocke kojima su bile pokaldrmisane zeničke ulice. Kaldrma se dugo zadržala zahvaljujući i asfaltu koji ih je ispod sebe čuvao, jer, građevinari su preko stabilne kaldrme ,,sterali”asfalt štedeći na mnogo čemu. A stara kaldrma ,,granitne kocke”, našle su svoje mjesto ponegdje oko kružnih tokova a ponegdje i oko neke vikendice u okolini Zenice. Što je svakako kako bi se danas reklo, ,,kul”, ,,do bola”, brutalno dobro”, ,,in”, ,,ok”, ,,valja”, ,,bravo”, ,,mašala”, ,,aferim”, ,,usridu”…

Ili, gdje si, vidim te na kameri , evo te prelaziš Kameni most, pošalji mi selfi…

A nekad? Pa bili smo ,,zaostaliji” od ove današnje mladeži.

A i kako ne bi. Eto, sinoć me je probudila škripa vrata od ormara. Kad ono, moje plišano odijelo izlazi iz mode. -Gdje će po ovoj zimi, pomislih , -Neće valjda na balkon, sa balkona se čuje kako zima grize željeznu ogradu.

Jutros kuca  neko na vratima, -Tko je ?, upitah. Sa druge strane se čuje , -Tmujo!

Mujo donio kristale da mi pokaže. Žali mi se: -Ja išao Žarku i zvao sam ga ispred vrata:
-Žarko!, s druge strane se čuje Žarkov glas: -Nema me kod kuće!, ,,Kako te nema, evo ti cipele pred vratima!, kažem mu ja.

-Otišao sam bos!, odgovori mi Žarko. -I šta ćeš mu, nastavi T Mujo.

-Nije to ništa moj Mujo, sjećaš li se kad je Muta imitirao Božu u kinu. Muta vikne ,,keckecke”, a Zaim opomene Božu i tako nekoliko puta dok Božo ne ustade sa stolice i svima pokaza zatvorena usta još pritom pritisnuta sa palcem i kažiprstom.

-Izađemo mi iz kina kad ono kiša pada. Raja viče, Šta ćemo sad?
-Hajmo kući po kišobrane, čuje se Mutin glas.

-A i ovaj film što smo gledali. Malo, malo nema titla, a raja ko raja, -Omere prevedi! , dovikuju, a Zaim će na to,-Ššššššš!

 -A evo i ovi bankomati, nastavih, -Neki dan onaj Huso, stoji pred bankomatom i kuka.
 Naiđe Car i pita ga šta je bilo? -Ima a ne da, odgovori mu Huso pokazujući na bankomat.

-I ova današnja djeca se ne znaju igrati. Nema ih više ni ispred zgrada. Našu generaciju su posipali vodom sa prozora da se raziđemo. Sjećaš li se kad smo vezali konopcem suprotna vrata stanova u haustoru. I na obadvoja pozvonimo? Kakav je haos nastajao. Ili kad ubacimo cuku i mačku na balkon, dreka živa.

-I mi smo prislanjali pune kante smeća na vrata komšijama što su nas maltretirali, kaže Mujo, -Prisloniš i pozvoniš, he, he!

 -A ono na korzu ispred Name, doneseš ciglu i spustiš je na kaldrmu, -I sa strane gledaš kako se raja spotiče o onu ciglu.

 -Dobar je bio i onaj Šiljo kad se rastao od žene. Žena naručila kamion i pokupila sve stvari iz kuće. Ništa nije ostalo. Kamion krenuo a Šiljo ga zaustavi i kaže ženi: -Zaboravila si moleraj! E jest to život i bio.

-Ja , nastavi Mujo, -One godine kad se išlo masovno u inostranstvo, neki su išli kao emigranti, da jeftinije prođu, bježali preko granice. Pitamo mi onog Cocu sa stanice kako je on prešao granicu? -Ništa lakše, kaže, -Ja došao do granice , pogledam lijevo, desno, vidim nema nikoga, i ja ribič, preko granice, -Hoće da kaže saltu , isto da je granica razapet konopac, nije niko budala da mu povjeruje, kaže Mujo.
-Tako su onaj Faruk i onaj Micić otvorili prednju haubu od fiće i ubjeđivali milicionera da im je neko ukrao motor iz fiće. Ovaj im i povjerovao i sve zapisao u svoj ,,lipa” blok.

-E kad si kod milicionera, sječaš li se onog Neđe milicionera. Ja se popeo na draču i gledam utakmicu a on uporno viče, -Silazi odozgo, silazi odozgo, ma, silazi s te biljke, -Ne zna kako se drvo zove. A za Novu godinu dežurao do deset navečer. Trebao da ide da slavi, a neko od kolega provali da će načelnik opštine dijeliti satove i tranzistore dežurnim milicionerima. Neđo uze opasač i ponovo na ulicu da dežura. Eh, koliko je nas Neđo sa željezničke stanice ispratio u vojsku . Imao je na stanici i svoju kancelariju. Kažu da je u jednom od tenkova natovarenih na voz 1992.godine otišao u Doboj. Prilego’ malo u tenku da se odmori.

Mi smo u Željezari znali napraviti ovčji rep od pucvale i pripravniku bakrenom žicom zakačimo za radni mantil. Znao ga je nosati po čitav dan po pogonu, ode i u restoran, a oni visokopećari odmah znaju da se radi o pripravniku.

-Bilo je vala svašta, kad onom Matanu žena spremi kofere i iznese mu pred vrata, da ga se riješi, a on joj zakuka, -Bona ženo što odmah crveni, ima li žuti (karton)?

-Kad se ono pojaviše regali, pa onaj fudbaler ,,Čelika”, onaj iz Kaknja, kupi regal i sutradan na treningu, da se pofali kolegama, kaže, -Kupio sam…..kupio sam…kupio sam ormar preko čitavog zida.

> -Aha, to je onaj kad je ,,Čelik” gubio u Vinkovcima 5:0, po onom zvizdanu, nije znao šta će, pa uzeo kantu vode i polio sudiju. Znao je on zapričati i protivničkog igrača koji ga je čuvao, te mala plata, puno djece, skupoća, i, zagovori ga, uprati loptu i zabije gol. A ovaj ostane zabezeknut, ja šta mi uradi majko mila?

-Kad smo kod regala znaš li onog Sulju iz Beogradske robne. On ti je montirao mušteriji regal i sutradan priča: -Sinoć sam kod čovjeka montirao regal i popio sam osamnaest piva, joj jest me bilo stid. -Što?,neko upita. -Ostale još dvije.

 -Tako je i onaj Zoka. Vozio auto i zaustavi ga milicija . Vide da je Zoka popio i onaj jedan milicioner mu otvori vrata ne bi li Zoka izašao da duva balon. Kako on otvori, Zoka ispade na cestu, -Mogo si mi to dodat’ kroz prozor, nisi moro’ vrata otvarat.
-Koliko si popio? pita ga milicioner, -Petnaest, al’ onih malih, kaže Zoka .

Sjetismo se mi i raje iz momačkih dana. Onih dana kad’ se išlo u vojsku. Odeš na stanicu, tamo puno raje, onako u grupama. Cure plaču, raja pjeva, -Hej drugovi jel vam žao, jel vam žao…rastanak se primakao…a cure u još veći plač. Uđe momak u voz, mahanje, cura ostane sama. Ali…tu su ,,kolege” koje će ih tješiti, i kolo sreće se okreće.

Bilo je i onih što se brzo vrate, nakon prvog sistematskog pregleda u vojsci. Eno onaj Nađo iz Blatuše, čim je zadužio vojničku uniformu, preskočio garnizonsku ogradu i .igro’ sa djecom, malim Janezima klikera. I šta ćeš, vratio se kući kao nesposoban za vojsku.

-A to je onaj Nađo što je rekao u Omišu, kad’ je izlazio iz zeničkog autobusa: -Drage cure evo vama vašeg Nađe, a neko ga od mjesnih momaka šakom vrati u autobus.

-Isto ko’ i onog Džasmina, bio hrabar da otprati curu u autobusu do Tetova. Još htio izaći iz autobusa da je doprati do kuće, al’ ga šaka vrati u autobus prije nego što je i zakoračio da izađe.

-Zato je najsigurnije bilo curu pratit il’ ispred hotela, ako će za Crkvice, il’ ispred Doma kulture ako će za Tetovo. Iako i tu ti niko nije mogao garantovat da nećeš dobiti po nosu. Jedino što je u Crkvicama ili u Tetovu može sačekati drugi momak, da je doprati do vrata stana.

-Tako je to bilo u to doba. Ljudi stavljali vikler na prednji dio glave, pravili takozvani  šop, kasnije bila frizura tarzanka, pa onda hipi moda. Kosa se dobro čuvala, ćelavi su patili za kosom, pa jednom prilikom njih par diskutuje kako sačuvati kosu, a Jure im reče, -Naj bolje je da ošišate to malo kose, stavite u najlon kesu i zaključate u vitrinu. Garant ćete je sačuvati.

-Ma i ja , kad’ se pojavio onaj Arnold Švarceneger, bio kod brice i on kaže svom kolegi, -Sad’ sam ošišao jednog tipa, glava mu ispade ko’ kutija od cipela.
-Nego, sjećaš li se kad su uhvatili onog Mehu ujutro u samoposluzi. On miliciji počeo da objašnjava da je hvatao golubove i da je propao kroz tavan u samoposlugu. I oni mu povjerovaše, eto svašta.

Zenica je bila duhovit grad a i ostala duhovita. Fazoni iz Zenice se počesto mogu prepoznati u humorističkim serijama i čuti u drugim gradovima, zahvaljujući upravo Zeničkoj raji i njenom smislu za humor.

PS….Događaji su stvarni a likovi su izmišljeni!

About the Author

Related Posts

Leave a Reply

%d bloggers like this: