zenicaonline@gmail.com

“Ratni dnevnik ’92”, osvrt

korice

Izvor fotografije

 

Piše: Partizan Bata

 

Iz duboke zamišljenosti, trznu me zvuk telefona. Vidim majka me zove u atipično vrijeme. Trznuh se. Javivši se, čuo sam veseo i raspoložen glas. Sve je uredu.

“Sine, danas u Bibloteci ima promocija knjige. Ratni dnevnik je u pitanju. Biće i general Jovo Divjak”.

Hm, čudi me da mi Mido (Midhat Kasap op.aut.) nije ništa javio. Otvorim redakcijski e-mail, kad vidim ipak jeste. Uvidjeh da autor nije gospodin Divjak, nego neko drugi, meni po imenu nepoznat. Imer Pezo.

Osjetih blago razočarenje, jer Divjakove knjige “Ne pucaj” i “Bečki dnevnik” pročitah, onomad, u jednom dahu. A i sam general izaziva strahopoštovanje.

Nekako sam izgubio interesovanje za tu knjigu, izuzev da informišem naše čitateljstvo o još jednom kulturnom događaju u našem gradu, kao i o aktivnosti uvaženih kolega iz Foruma Građana Zenice.

Itekako površno razmišljanje, ispostavit će se. Majka je kupila knjigu i po svom dobrom običaju pročitala je za dva dana.

“Evo ti ona knjiga, pročitaj, strašna je”, govori mi.

“Ma joj sit sam priče o ratu, pogotovo panegerika i nekritičkog sagledavanja”, odgovaram rezignirano.

“Uzmi i pročitaj, pa prosudi”, reče mi, stavljajući mi knjigu na suvozačevo mjesto.

“Dobro, pročitat ću”, mislim se u sebi. Presudio sam joj, a da je nisam otvorio. Halo efekt je čudna i nevjerovatna stvar.

Međutim, bilo je dovoljno svega desetak stranica da shvatim koliko sam bio u krivu. Koliko sam pogriješio. Knjiga je nevjerovatna. Knjiga je strašna. Fascinantna i zastrašujuća u isto vrijeme.

Priča o opkoljenom Sarajevu ima bezbroj. Snimano je dosta filmova te tematike. To je svakako jedna od najupečatljivijih priča protekloga nesretnog i prokletog rata. Ali do sada, osim iz priča meni bliskih ljudi, a neposrednih učesnika, nisam imao prilike čuti ono, o čemu autor piše u ovoj sjajnoj i potresnoj knjizi.

Piše o braniocima grada, kojima je i sam pripadao. Piše o nevjerovatnim ljudskim sudbinama u klopci zvanoj ratno Sarajevo. Daje odličnu i preglednu hronologiju dešavanja pri raspadu bivše Jugoslavije.

Skoro da sam i ja osjetio famoznu ratnu psihozu opisanu u događajima sa početka 1992. godine. Divio sam se junaštvu i viteštvu opisanom u mnogobrojnim događanjima, ali i osjećao jak prezir prema ljudima koji su zamjenili čast i ljudsko dostojanstvo, za status polubožanstava u mutnim vremenima.

Autor jasno i beskompromisno piše i o takvima. Izražava žaljenje i bijes što je grad, iako neosvojen od strane neprijatelja, opljačkan do temelja. Opisuje brojne stvari koji ne služe na čast akterima tadašnjih događanja. I to je ono što me, možda, i najviše privuklo. Što je dirnulo revolucionara u meni. Priča koja prkosi nekim tobožnjim utvrđenim istinama. Koja se direktno suprotstavlja određenim ideološki obojenim tumačenjima recentne istorije. Usudio bih se reći da ljulja određene dogme.

Priča je to o običnom bosanskom vojniku, koji pokušava ostati čovjek i zadržati ljudsko dostojanstvo u zlim vremenima.

Najupečatljiviji detalj, pored mnoštva koji su me iskreno dirnuli, je opisivanje autorovih komšinica kako ga mole da u proboj opsade ne idu njihovi sinovi. Po onoj čuvenoj bosanskoj “de nek neko drugi riješi problem za mene”. I autor koji u čuđenju konstatuje “pa i mene je majka rodila, kao i njih, nije me roda donijela”…

Svima bih od srca preporučio čitanje ove knjige. Još jednom da kažem-strašna je! U svakom smislu te riječi.

About the Author

Related Posts

Leave a Reply

%d bloggers like this: