zenicaonline@gmail.com

Josip Dujmović – čovjek koji je mene i mnoge Zeničane inficirao rockom

Pripremio: Damir Vučak

Zavolio sam knige čitajući Mešu i njegovu „Tvrđavu“ , film gledajući Fellinijeve uratke a ko zna da li bih sada slušao Cece i Brene da nije bilo čovjeka koji se zove Josip Dujmović. On je definitivno uticao na to da se muzički opredijelim i definiram kao neko ko voli rock muziku.

Rođen u Zenici sredinom pedesetih godina u ranoj mladosti je bio više sklon sportu i bio je jedan od talentiranijih mlađih odbojkaša u BiH. Čak i tada je volio slušati rock i posredstvom nekih ljudi koji su živjeli u Hamburgu dolazio je do raritetnih izdanja svjetske diskografije. Na studij književnosti u Zagrebu odlazi 1973. i studirao je do 1976. godine kada se zajedno sa budućom (a Boga mi i sadašnjom suprugom Vesnom) vraća u rodni grad.

Obzirom da je i u Zagrebu volontirao i odrađivao pripravnički staž u „Večernjem listu“ logičnim slijedom pronalazi posao u „Našoj riječi“. Danas jako često apostrofira „personality“ nekadašnjeg urednika Ivice Milešića koji je donekle i uticao na njegov daljnji razvoj kao novinara i čovjeka uopšte. Tih godina su „Naša riječ“ i „Radio Zenica“ tvorile jedno preduzeće i dolaskom mladog direktora naprednih shvatanja, Paneta Škrbića, Josip je zbog specifičnosti glasa i široke elokvencije prebačen na radio. O trošku preduzeća je poslan na kratko usavršavanje na beogradski radio „Studio B“ koji je tih godina bio najnapredniji u državi. Mladi Josip je bio posebno oduševljen jutarnjim programom koji je vodio Duško Radović i noćnim programom koji je vodio tada poznati Marko Janković. Došao je u Zenicu sa idejom da napravi jutarnji program koji bi ličio na „Dobro jutro, Beograde“ kontakt emisijom koju je vodio pokojni Duško Radović. Novi direktor mu je to dopustio i ubrzo je to postala jedna od najslušanijih emisija na zeničkom radiju. Tadašnje rukovodstvo je zamolio da mu puste da radi i jednu emisiju posvećenu rock muzici. Tada je nastala famozna emisija koje se generacije još uvijek sjećaju – „Nedeljne vibracije“. Sve džinglove a čak i nekoliko emisija je Josip snimio u prostorijama „Studija B“ u Beogradu gdje je 1979. služio i vojsku.

Nedugo nakon toga, svjestan da je zenička publika gladna rock’n rolla odlučio je da zamoli uredništvo da mu dopuste da napravi „Noćni program“, prvu kontakt emisiju tog tipa na BH prostorima. Bum koji je ta emisija doživjela naš grad nije upamtio. „Libertas“, lokalni kafić koji se nalazio udaljen nekih desetak metara od „Radio Zenice“ je bio poluprazan kada sa emitovanjem počne noćni program. Ja sam lično znao trčati kući da bih slušao muziku koju si mogao čuti jedino na radiju jer se tada do ploča jako teško dolazilo.

Za petnaesti rođendan „Radio Zenice“ organizovan je i „Rock maraton“ koji je Josip uredio i vodio te realizirao sa tadašnjim stalnim saradnikom, toncem a sada uspješnim organizatorom velikih koncerata, Tomislavom Kašljevićem. Emisija je trajala mislim negdje oko 55 sati i njih dvojicu je nakon tog maratona dočekalo dvjestotinjak ljudi ispred zgrade tadašnjeg radija.

Josip je mnogo toga ostavio iza sebe ali mislim da će ga Zeničani najviše pamtiti po koncertima koji su se održavali na dan osnivanja „Radio Zenice“, a počeli su na deseti rođendan 1979. godine. Te godine je Josip bio u vojsci u Beogradu ali je koordinirao organizacijom i on je najzaslužniji što su ti koncerti postali tradicionalni i jedini rock festivali u Jugoslaviji nakon „Boom festivala“ koji su se prestali održavati 1978. godine. Kada sam ga pitao ima li uvid ko je sve učestvovao na tim koncertima on mi je rekao da je lakše reći da nisu učestvovali samo „Azra“, „Bijelo dugme“ i „Parni valjak“. Sve ostale grupe jesu. Među kuriozitete spada i to da je „Riblja čorba“, koja se prometnula u jednu od najznačajnijih grupa u bivšoj državi, svoj prvi veliki koncert imala baš na prvom rođendanu „Radio Zenice“ u junu 1979. a njihov prvi album je izašao tek tri mjeseca poslije.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Josip se okreće video industriji i sa prijateljom Nedžadom Galijaševićem otvara preduzeće „Tropik“ koje je bilo prvo privatno preduzeće koje se bavilo video izdavaštvom u Bosni i Hercegovini.

Da bi zaokružio neku rock cjelinu, nakon pisanja u novinama i radio voditeljstva Josip je prije nekoliko godina krenuo u jedan ogroman pothvat. Počeo je pisati antologiju popularne muzike na balkanskim prostorima u periodu od 1901-2001 godine i ovih dana ju je i završio. U toj knjizi će biti obuhvaćeni svi detalji o popularnoj muzici koja se slušala na ovim prostorima. Nazvana je „Doživjeti stotu“ a ja ne sumnjam u kvalitet pisane riječi jer ju je pisao jedan od najvećih autoriteta kada je pop i rock muzika u pitanju. Ne znam za vas ali ja jako nestrpljivo iščekujem da pročitam tu knjigu jer sam u razgovoru sa Josipom doznao mnogo stvari koje nisam znao.

Iz godine u godinu je sve manje ljudi koji slušaju isključivo rock ali za te svojevrsne „dinosaure“ Josip je otvorio „Hard rock caffe“ u obiteljskoj kući svoje supruge u samom centru grada i nerijetko ga možete vidjeti u šetnji sa unučićima i djecom. Svaki put kada čujem njegov specifični glas pojavi mi se neka pozitivna jeza i vrati mi film na neke bolje dane kada smo noći i noći provodili uz radio prijemnike željno iščekujući muzičke novitete.

Jako mali broj ljudi je tako dugo ostao u vezi sa rock scenom kao Josip Dujmović i zbog toga, a i zbog svega što je uradio za naš grad mi, Zeničani, treba da budemo ponosni na njega.

Ne znam za druge ali u svoje ime moram reći jedno veliko „Hvala majstore, za svo rock obrazovanje koje si nam godinama davao!“

U nastavku pogledajte fotografije koje dovoljno govore same za sebe. Odabrao ih je, za nas i vas, lično Josip.

About the Author

Related Posts

  1. Capricorn

    Hvala mu i od mene! Festivali u HardRocku su najbolje sto se desilo nakon rata. Raja je imala od koga uciti, pa danas prave neke nove festivale. Vjerujem da ce im Josip pomoci u tome (covjek ima kontakte!), i da ce “Zenica Zove” izrasti u jedan mocan festival.

  2. Denis

    Vule bravo za tekst. Ja se uvijek sjećam Josipove odjavne rečenice na kraju svake emisije:

    “Život je prosta stvar, zato budite prosti ali ne i priprosti.
    Voli vas Vaš J.D.”
    ( nadam se da sam pogodio. :D)

  3. Mirsad

    Josip je dobra, ustvari predobar, ali on je meni došao kasno. Ja sam već mnogoooo ranije se zarazio rokom slušajući radio Luksemburg, koji je tih šezdesetih godina bio prozor moje generacije u svijet muzike sa zapada i beogradski magazin “Džuboks”, koji je u svakom broju za svoje čitaoce imao po jednu plastičnu (savitljivu) ploču iz repertoara tada popularnih rok sastava i rok pjevača. Doduše u ta vremena nije bilo papanluka među pjevačima narodne muzike, a nije bilo ni ovih križanaca koji radi love i popularnosti pjevaju nekakav mješung novokomponovanih narodnih sa natruhama pop i rok muzike. Mene ipak ne mogu pridobiti. Neka meni roka, posebno onoga iz šezdesetih godina XX stoljeća.

  4. seltik

    Hmmmm,dosta nas je odrastalo u tom stihu od malih nogu pa do danas,naravno danas vise nismo u fazi odrastanja ali evoluitivno kao ljudi jesmo.Nazalost mnogo nasih vrsnjaka je otislo na ovu ili onu stranu po pitanju muzike pa se vise niti ne sjecaju nasga Josipa te tako mislim da je vise nego ljudski sto ste ga prikazali u vasemu tekstu.Tekstu o Zenicanima koji su mnogo toga napravili za ovaj grad.
    Hvala

  5. seltik

    Razumjeli smo mi Mirso da si ti stariji od nas ali razumijemo i to da si duhom isti kao mi.Radio Luxemburg smo slusali svi iz onih generacija onako s koljena na koljeno,te tako mislim da je upravo moja generacija ona zadnja koja se snebivala da uhvati taj famozni radio jer je bilo i naamjerno izazivanih smetnji u emitiranju a od strane ondasnjih nasi vlasti.Mislim da je i nas Josip deverao sa tim problemima,u mom komsiluku tadasnjem u novoj Zenici bijase i Fikret Plevljak malo stariji od mene al dovoljno podkovan nekim tehnickim znanjima te nam vec tada bijase jedan vid avanguardije u nekim pogledima u buducnost sto se muzike i malo slobodnijeg zivota tice.

  6. pakize

    E da kad je naš grad jednom godišnje imao super stvar taj famozni rođendanski koncert i ako je štafeta slučajno se zadržavala koji minut duže. I danas dan imam snimljenu kasetu sa jednog koncerta gdje su bile grupe Alisa, Boler… a na kraju eto i leb i sol i prevoz bubnjeva u Tamiću do bine e koja su to vremena bila nije nam trebala arena da se provedemo a tek koncerti demo grupa na papirnoj, Aurora, Šaran i kompanija uh dođe mi da zaplačem 🙂

  7. NO_COMENT

    ….šta se “vekije” popilo u sitne sate…

  8. bosnovizija

    Veliko hvala, Damire, za text o legendi Josipu Dujmoviću. I ja sam se, malo prije, rodio od gdina Dujmovića i prve spoznaje o “stranoj” rock sceni čuo preko radio Luksembuga. Međutim, to mi bila samo prednost i da nastavim slušati radio Zenicu, koja počinje sa radom 1969.godine, i na istoj izvrsnog voditelja i poznavaoca muzike, legendu Zenice i bivše SFRJ, Josipa Dujmovića.
    Kad dodam da sam radio nekoliko godina zajedno sa njegovom svastikom Vericom Jeftić, onda sam, još više bio upoznat sa muzičkim i drugim aktivnostima.Još jednom, hvala Damire i Josipe!

  9. kozolec

    Hvala za super priču!

  10. Mahir

    Priznanje za Josipa,priznanje za vlasnike kafica o kojima ste pisali,ali hajde za promjenu,da nessto napisete o nekom rudaru,o njegovom zivotu,mozda penzionisanom zasto ne.Kako ti ljudi zive.O nekom radniku visokih peci,u zeljezari,koji je radni vijek proveo u toj toplini,prasini,ili svaki dan isao nekoliko stotina metara u zemlju.A puna ih je zenica.I oni su ,mozda ponajvise “legende” grada kao sto je zenica.Ali prave legende.Oni su ti sto su gradili grad i zemlju,ali doslovno.Za njih se ne zna,o njima se ne govori,ne dobijaju priznanja,tiho zive ,tiho nestaju.Nista lose i ovim ljudima na radiu i bilo gdje.

  11. Slobodan

    Mahire lijepa ti je ideja samo nisam siguran da je izvodljiva. Priča, da bi bila čitana, treba da bude zanimljiva a da li je? Polazim od svog pokojnog starog koji se niučemu ne razlikuje od bilo koje, kako ti kažeš, radničke legende u ovom gradu. Da je živ i kada bih mu postavio pitanje kako je proveo svoj vijek znam sigurno da bi mi rekao “dijete, okani me se”. Zaista šta je priča tih ljudi? Šta su ti ljudi uopšte imali priliku da urade za sebe, za svoje neko lično zadovoljstvo, da li su imali priliku da ostvare neki svoj diječiji san pa makar on bio i dijetinjast. Ne, ništa od toga. Čitav život im stane u dvije tri riječi, POS’O-KUĆA i ponekad BIRTIJA. Bili su robovi u fabrikama, bili su robovi dijece, kuća, kredita. Njihovi životi su monotoni, svakodnevno isti, jedino što se sa vremenom mijenjalo su neki novi problemi, bolovi i količina popijenih lijekova. Oni mogu knjige napisati o svijim patnjama, tugama i nesrećama ali siguran sam da ne žele jer to nije stvar sa kojom se neko može pohvaliti i to se čuva samo za sebe. Danas su na jadnoj penziji (infuziji) i od tog jada sve dažbine plaćaju redovno a njima šta ostane, jer su tako živjeli čitav život. Njima šta ostane. I ne bune se, jer njima je uvijek isto. Njihova životna priča se svodi na popis obaveza koje su imali sa jako malo ili nimalo ličnih zadovoljstava jer za njih nisu imali vremena. Da li bi ta priča nekome bila zanimljiva da je čita? Siguran sam da ne jer ni njiovi životi to nisu bili. Ružno je i tužno što je tako ali na žalost tako je.
    Još gora stvar je sa današnjom omladinom. Nažalost njihova životna priča neće sadržavati čak ni popis obaveza niti kućnu listu jer niti se žene niti udaju niti imaju posla a u spisku ličnih zadovoljstava stijat će samo kafa i alkohol a nažalost mnogima i droga.
    Bosna je divna zemlja samo što je život u njoj pretežak.

  12. miro vinduska

    mahire,pun pogodak,treba da se zamislimo nad tim herojima.jednom sam takvog opisao u mojim ranijim tekstovima.sad si me zaintrigirao da iskopam nesto o tome i napisem.aferim

  13. Mahir

    Ovo malo duse,Doli Bel,Zivot radnika,Petrijin vijenac,…pa o tome ljudi i pisu snimaju filmove…I drugi ljudi najradije gledaju,upravo to,blisko im je. To je stvarni zivot,pravi ,koji se moze napipati,omirisati, kad se cita ili gleda.Neznam kako bi neko snimio neki film o nekoj radio stanici ,…bez omalovazavanja.Sigurno da i to treba postojati.Upravo ti ljud zive stvarni zivot i imaju toliko toga da kazu da ih je milina slusati,Pa taman neka i neznaju ko je svirao gitaru u nekoj engleskoj pop grupi ili ko je Vivaldi ili Kundera.Ne moraju zbog toga biti manje vazni ili seljaci,ni najmanje moglo bi se o ovim drugima stosta ali necemo..svakako ima pretjerivanja i pojednostavljivanja.Odakle su dosli u zenicu,zasto,kako su rasli oni i njihove porodice, razvijali se sa gradom uz veliku fabriku mozda,sta znam…To i jeste specificnost Zenice,ako ista jeste.Inace bilo kome kada kazete za Zenicu,sumnjam da bi to asociralo prvo na nekog ko dobro pjeva ili trci za nekom loptom,asociralo bi na zeljezaru zasigurno,na radnicki grad,na enormno zagadjenje a ipak ljudi tu zive, rade, zaljubljuju se….,tako nesto.Nisam ovo dugo citao zbog dugog toplog ljeta ali vidim da su teme malo istrosene i ponavljaju se.Drugo ljudi su malo umorni i od rata i od politike,pa da se pitam okrenuo bih malo sve ovo u drugom smjeru.ako nista promjene radi,a sigurno da su upravo ti ljudi pravi heroji zenice,bez ikakve dileme.pa ja bih o njima,imaju da kazu jako puno toga,siguran sam mnogo vise od nekih drugih.

Leave a Reply

%d bloggers like this: