Tekst star 35 godina: Potoci istopljenog metala

Sasvim slučajno, na jednom starom tavanu, pronađosmo novine iz 1977. godine, a u njima tekst o Željezari Zenica. Nije nam bilo teško prekucati tekst i slikati kako sve izgleda. Odnosno, nama je bilo zanimljivo pročitati nešto ovako staro o našem gradu, pa smo pretpostavili da će i među našim čitaocima biti onih kojima će ovo biti zanimljivo.

Napomena: tekst je prekucan onako kako je napisan, bez ispravki.

Ilustrovana Politika, broj 995 – 29.11.1977.

Potoci istopljenog metala

Titovi jubileji su i jubileji naše radničke klase. Posetom privrednim gigantima nastojimo da prikažemo dostignuća socijalističke izgradnje. Bili smo u Rudarsko – metalurškom kombinatu Zenica

O zeničkoj Željezari i reci Bosni, o novom pejzažu koji je obalu ove reke “okitio” visokim pećima kilometarski dugačkim cevima, dimnjacima, dimom i belim zaštitnim šlemovima na glavama 17.000 zaposlenih postoji jedna priča. U stvari, to su podaci koji se ne mogu naći ni u mnogo više industrijalizovanim zemljama., gde rade čuvene železare i čeličane.

Zenička Željezara godišnje proizvede gotovo milion tona čelika.

Rekom Bosnom u sekundi prođe osam tona vode.

Za milion tona čelika potrebno je da se svake sekunde iz reke uzme oko šest tona vode.

Bosna ne bi bila reka kada bi njenim koritom u sekundi prošlo svega dve tone vode – ono što ostane od Željezare. U njoj ne bi ništa raslo, ni plivalo, a mesto gde ističu otpadne vode ličilo bi na mesto katastrofe nekog tankera.

Ipak, Bosna mirno teče, a i Željezara radi nesmanjenim tempom. Na tih nekoliko stotina hektara zemljišta na kojem se prostire ovaj gigant, uz industrijsko postoji još jedno čudo.

Za potrebe Željezare izgrađen je ogroman sistem kojim kruži voda. On omogućava da se ista voda nekoliko puta koristi. Tako nadomak reke Bosne teče kroz Željezaru nekoliko reka te veličine. Čak postoje i dva velika jezera, jednim kruži i brodić.

Voda akumulirana u Željezari upotrebljava se, prečišćava, ponovo upotrebljava i prečišćava i tako nekoliko puta, a onda se vraća u Bosnu čistija nego što je uzeta.

Na kugli zemaljskoj takvo čudo može da se vidi još na jednom mestu – u Venecueli.

Novo vreme Željezare

Među stotinu zanimljivih prozora u Željezari svakako je najatraktivniji “lov na zmije”. I svaki objektiv foto-aparata ili filmske kamere koji pređe prag Željezare, a takvih je ovde i po nekoliko samo u jednom danu, obavezno se zaustavlja na “lovcu čeličnih zmija”, na njegovom velikom šeširu spuštenog oboda, da zabeleži trenutak kada dugačkim hvataljkama kroti usijanu traku što se nemirno i šišteći izvija iz peći. Takvi se prizori mogu slikati samo još ove godine, kratko vreme i sledeće, a onda će takve fotografije moći da se vide samo u arhivama. “Lovci čeličnih zmija” odlaze u prošlost. Dolaze kompjuteri. Kada proradi nova valjaonica žice i betonskog čelika, cela će se proizvodnja kontrolisati preko komandnih tabli.

Nije nova samo valjaonica žice i betonskog čelika. Kraj tri visoke peći izrasta još jedna. Visina joj je oko 70 metara; ove tri ranije podignute ne prelaze ni 45 metara.

Viš od visine impresionira količina rastopljenog gvožđa koja će godišnje iz peći isticati. Samo ta jedna nova peć davaće milion tona, više nego sve tri stare zajedno.

Iz visokih peći gvožđe ide u čeličanu, gde se u Simens-Martinovim pećima oplemenjuje. Simens- Martinove peći su pojam u proizvodnji čelika, ali su i one već prevaziđene. U Zenici će uskoro znatan deo proizvodnje čelika preuzeti kovertori. Dva konvertora su sada u probnoj proizvodnji, a takođe i postrojenje za livanje čelika, zatim valjaonica za proizvodnju polufabrikata i pruga za proizvodnju valjane žice.

Za neku godinu će u čeličani biti dograđen još jedan kovertor i završena koksara koja će proizvoditi 700 hiljada tona koksa. Moderna tehnologija će omogućiti da se proizvodnja čelika , u odnosu na onu po sistemu Simens-Martinovih peći, poveća u jednom satu sa sadašnjih deset do dvadeset na čak – 180 tona. Kada sva postrojenja prorade punom parom, Zenica će godišnje davati gotovo tri miliona tona čelika.

Pojedine hale su velike kao tri fudbalska igrališta. Postrojenja se podižu na nov način – bez ijednog zavrtnja. Sve je tu zavareno. Naravno, uložena je velika suma: oko 16 milijardi dinara.

Posle rata je Željezara davala 70 hiljada tona čelika. Koliko je tada bilo potrebno bila je to mala količina. Onda su došli dobrovoljci, omladinci, građevinci iz cele zemlje. U maloj Zenici su se skupile desetine hiljada ljudi. Deset punih godina su radili bez prekida. Željezara je menjala lik, grad takođe, a i reka Bosna. Tri puta su je selili, tri puta pomerali u novo korito.

12.oktobra 1958. godine ovaj gigant je završen. Graditelje i metalce je tada posetio predsednik Tito, koji je potpalio treću visoku peć. Stariji radnici se dobro sećaju upravo te Predsednikove posete , iako je predsednik Tito ukupno 19 puta bio u Zenici. Sećaju se i šta je Predsednik – počasni građanin grada Zenice, tada rekao i to im je godinama posle toga bio veliki podstrek.

- Hteo bih ovom prilikom da čestitam svim graditeljima Zenice – rekao je predsednik Tito posle prvih plamenova u trećoj visokoj peći – koji su ovde došli iz kolektiva mnogih preduzeća širom naše zemlje. Ovaj industrijski objekat predstavlja zato izraz jedinstva naših naroda i njihovih jedinstvenih napora da stvore sebi bolji život. On je podignut stvaralačkim radom sinova svih naših naroda i ja zbog toga stavljam na srce radnom kolektivu, koji upravlja ovim preduzećem, da opravda povjerenje naših naroda, da stvara što više proizvoda, za svoje lično dobro i za dobro naše zemlje.

Srce svake železare su visoke peći. Topioničari kažu dapuls železare radi u skladu sa ritmom njenog rada. Ako visoka peć daje potrebnu količinu gvožđa, železara će normalno da radi; ako ona stane, zaustaviće se i ostala postrojenja.

Blesak istopljenog gvožđa

Rad u blizini visoke peći je izuzetni težak. “Ali ko se na visokoj peći napije vode”, kaže 28-godišnji Enver Mulić – “ne ide lako odavde. Ona nam svakog dana preti, ali mi izdržavamo. Jači smo.”

Stravičan je to blesak istopljenog gvožđa. Kao da cela prostorija gori, odsjaji igraju po zidovima, čeličnim cevima, prozorima. Dim štipa za grlo i oči, a teški mirisi udaraju u glavu i kolena. Ali tih 58 radnika, što u jednoj smeni brinu o pećima i potocima gvožđa, to uopšte ne osećaju. Ova prostorija svakome od njih iscedi šest do osam litara znoja u toku smene, a da bi to nadoknadili, topioničari popiju i po 17 litara tečnosti.

Na sve te teškoće se zaboravi kad gvožđe poteče… Sve se najednom ozari spektrom boja. U blesku rastopljenog metala, čija je temperatura oko 1.500 Celzijusovih razaznaju se užurbane ljudske prilike. Belo gvožđe polako ide određenim koritom, a onda se sliva u veliki kazan od 140 tona i nekoliko malih od po 50 tona. Odatle se otprema u čeličanu na preradu.

Čeličana je drugo središte Željezare. Osam Simens-Martinovih peći kao da naslućuju da preživljavaju poslednje dane. Užasno buče, napinju se, bljuju vatru, iz njihovih otvora ližu plameni jezici, a kada se podignu vrata da bi kašika dizalice prodrla unutra, one izbace oganj i nekoliko metara napolje.

To su, nema sumnje, čudovišta, i prići im je zaista opasno. Ali za livce je to svakodnevni posao. Mehmed Ćatiš, koji samo u čeličani radi 29 godina, dobro im poznaje dušu. Još neki mesec će biti sa njima. “Od Nove godine moram u penziju”, kaže, “a i sad sam zdrav kao dečko.”

Za prevoz sirovina i gotovih proizvoda u Željezari je postavljeno 40 kilometara železničkih šina i izgrađeno 25 kilometara puteva. Pored toga, postoje i desetine kilometara cevi kojima prolazi dim do radijatora u gradu. Veliki deo Zenice se tako greje… Time je znatno smanjeno zagađivanje atmosfere i tla na ovom malom prostoru oivičenom brdima.

Željezara gradu daje i izuzetnu dinamiku. Osamdesetpet hiljada žitelja živi onako kako radi njihova Željezara. U gradu se mnogo ruši i zida. Godišnje se izgradi između 800 i 1.000 stanova. Sada se završava i nova pozorišna zgrada, koja će biti jedna od najlepših u zemlji. Novac za izgradnju izdvojili su radnici iz svog dohotka.

Rudarsko – metalurški kombinat Zenica gradi fabrike u manje razvijenim delovima Bosne i Hercegovine. Ali ono u šta se mnogo ulaže i od čega se mnogo očekuje jeste nova železara u Ljubiji. To će biti gigant poput zeničkog. U prvoj fazi koja će biti gotova do 1985. godine davaće milion i po tona čelika, a kada se sasvim završi, proizvodnja će biti od tri do tri i po miliona tona.

Ognjen Janevski

Snimio: Žika Milutinović