Zenica Online – novosti i price iz Zenice

Kad je sve u redu

Piše: Adnan

Zamolila me žena da kupim sok. Na razmnožavanje. Nektar kreditno zaglibljenih (da Labud izgovori, ispao bi dobar reklamni džingl). Kažu naspeš litar, a dobiješ osam. Hm, kad se preračuna, bolji koeficijent nego na Barceloni. Ko preživi, pričaće.

Stojim ispred police i sve mi se pomiješalo. Neznam kriterij po kojem bih birao. Sličica, boja, aroma? A na polici sve sama egzotika. Jagoda, brusnica, tikva, brezova metla. Evo ga i ananas. Nije skup. A i sličica je lijepa. Samo ambalaža je užasna. Okreneš je naopako i ko infuzija. Neka.

Višnja. Flaša lijepa, ali sličica…ko da je Burho crto. Tehnikom kašljanja, otvorenih usta. Eno i zova. Uvijek sam je volio. Ali po izgledu, žutoj boji, prozirnosti…vidio sam bistrije katetere.

Nego zažmiri i šta uhvatiš. Metodom slučajne kontaminacije. Nije loše ispalo. Ljepše od vode iz Krškog.

Tunjevina. Križam. Nakon detonacija na Maršalskim otocima ne jedem ribu ni sa Bistričaka.

Buljim u spisak i koračam. I tako polućorav stanem nekoj postarijoj gospođi na…koljeno.

- Pardon, ja se izvinjavam…
- Ne, ne. Sve u redu mladiću. Dobro sam.
- Jao kriv sam zaista, ne gledam pred sebe pa…
- Ma sve u redu. Ne brinite se. Zaista sam dobro.

Ljubazno se pozdravim sa gospođom u nevjerici. Ja sto posto kriv. Nema šta.

Nakon ovakvog starta Wolfgang Stark bi mi pokazao crveni, a Arjen Roben bi odsustvovao s terena minimum dva mjeseca. A ona ništa. Još kaže sve u redu.

Volio bih da sam barem nekad takav, da je i meni sve u redu, a ne ovakav ters…

Ponovo famozni spisak. Eno opet tahan halva. Eh eto baš. Kolači koji se spremaju fanglom i mistrijom nikad nisu bili na mom repertoaru. Ali da ne bi večeras postelju dijelio sa žoharima obližnje ruševine, napravim kompromis i uzmem 200 grama.

Pobogu, još ova “turbe” kolica. Ubaciš marku, odvojiš lanac i moliš Boga da te od težine u krivini ne zanesu. Pogađate… upravo mi se to desilo. Stradale konzerve sa kompotom. Naravno ponovo sam u centru pažnje. I krave sa gulaša su gledale u mene. Sagnem se više od stida nego zbog potrebe da počistim nered. Nekako istovremeno stvori se pored mene mladić u uniformi dotičnog marketa:

“Gospodine, nema problema ja ću”
“Nema veze, ja sam oborio i ja ću da podignem…”
“Ne, ne gospodine, zaista je sve u redu…nema potrebe…u redu je” vrlo ljubazno odgovori.

Kakav dan. Kad će meni nešto biti u redu. Stalno se nešto žalim, kukam, prebacujem. Ništa nije u redu.

Guram dalje svoja kolica. Već postaje hladno. Znak da prilazim zoni sa zamrzivačima. A u njima mesa svih vrsta, od najmanje živine do one najveće. Još im samo Volt Dizni fali da upotpuni asortiman.

Odjendnom ispred mene iskoči neka djevojka.

“Ako kupite ovu bočicu majoneze, dobijete salvetu i dvije kutljače” reče.
“Ako kupim bure, mogu li dobiti jorgan i skije”?

Razumijem ih. Nije nimalo zahvalno raditi ljudima i moliti ih za pažnju, jer za većinu osmijeh i ljubaznost kod nas više nije vrlina, nego bolest. Strpam tu majonezu u kolica, kutljače iza uha i krenem dalje.

Idem prema policama sa kozmetikom. A u blizini opet promocija nekog proizvoda. Ovog puta neki mladić.

“Gospodine, novi CD od…”

Odmahnem grubo rukom. Samo ne on. Ne znam odakle mu volja i novac da izdaje nove albume, a posjeta mu se na tzv. koncertima mjeri u odsutnima umjesto prisutnima. Za svojih desetak godina “karijere” obišao je više sela nego partizani u 2. svjetskom ratu. Užas.

U trenutku skontam da sam bio malo grub prema momku, pa se okrenem.

“Izvini molim te, nije do tebe, nego mi se nakupilo svašta, još mi samo njegov CD treba pa da se ritualno spalim”
“U redu je gospodine, razumijem” nasmija se on.

Opet sve u redu. Zaista milina. Neće mene ta sreća da bude i meni u sve redu.

Ali kako da bude kad evo već desetak minuta tražim gospođu koja otvara ormariće sa dezodoransima. Samo jedan ključ i on je naravno kod osobe koja nije tu. U ovoj masi, na ovolikoj površini ni Simon Vizenthal je ne bi našao.

Odustajem. Mogu bez dezodoransa narednih par dana. Oslanjam se na klauzulu “u dobru i u zlu” potpisanu pred matičarem.

Uzmem kolica i prema kasi. Neki dedo iza mene trčkara i pokazuje mi na neki dim koji dolazi s vana.

“Pogušiće nas” veli, i nastavlja “ne znam od čega može biti ovakav gust dim. Da nije auto, da nije benziska pumpa, da nije…”

“Dedo ja koliko znam Papa je izabran, može biti samo kontejner na parkingu”

Ostavim dedu u nedoumici i krenem prema kasi, a tamo krkljanac. Na svim kasama ljudi čekaju u kolonama dugim nekoliko desetina metara.

Zvoni mobitel. Supruga.

“Hej, dokle si, gdje si”

“Hej evo me…u redu…”

Slični postovi

• July 27, 2011 -- Ko to tamo vozi (11)
• January 18, 2011 -- Olimpijski bruh (4)
• October 18, 2010 -- Muka(jet) (5)
• September 8, 2010 -- Kusuranje (1)
• August 20, 2010 -- Oči u lancu ishrane (5)