Wednesday, July 27th, 2011 at 13:05
Visited 1583 times, 2 so far today
Ko to tamo vozi
Piše: Adnan
Ušli smo u autobus. Tup pogled, prazna flaša u ruci i jabuka na koljenu gospodina za volanom. Pomislim, majku mu, opet neka bolesna likovna instalacija. Ali, razdrljena košulja, crven vrat i izgoren kadaif na prsima nepogrešivo ukazuju da se radi o vozaču Enterprisea. “Mensčini” da je vozačku dobio otprilike kad i Zenica struju.
- Hajde ulazi, šta mi gužvu praviš, reče onako očinski brižno nekoj gospođi.
- Šta si se bolan raširio. Kaka ti je to frizura? Ts, ts, ts…daj tu kartu, dobaci nekom tinejdžeru poslije nje.
- Joj dedo, jesil’ mog’o više izgužvat’ tu kartu.
Dolazim na red, pružam kartu i očekujem primjedbu o tome kako se to radi iz lakta, a ne iz ramena. Međutim, začudo…ništa.
Autobus je zadnji krik proizvodnih pogona kraljevine SHS. Prema ovom što vidim, od njega je ostao samo krik. Uz svo uvažavanje, ali mislim da za Vražale ide noviji. U stvari siguran sam. Kardelj im poklonio.
Kako sam biće navike, tražim sjedište na lijevoj strani u prednjem dijelu autobusa.
Greška. Sva su izrezana, išarana i anatomski neprilagođena sjedenju. Ko da su ih na hirurgiji šili. Moram dalje. Ulazim dublje u utrobu autobusa, a zrak postaje sve vreliji i teži.
- Ima li klime ovde majstore, povika neko.
- Ima, tropsko kontinentalne, odgovorih više za sebe.
Ugledam nešto što liči na stolicu…i zeznuh se. Ne znam da li u medicini ima uopšte naziv za taj položaj leđa, ali poslije ovoga sigurno će ga imati. Nakon ovog kaskaderskog pada u stilu kojota iz crtanog filma, pronađem drugo sjedište dovoljno čvrsto da podnese teret sramote koju sam upravo doživio. Razmaknem federe, upaljačem obgorim sjedište, sjednem i naslonim glavu između “Fadile…” i “… ti mater”.
Zurim u plafon iznad i kunem se da vidim kako sunčevi zraci prodiru kroz isti.
Lijevo, još jedna rupa. Iza, dvije. Velike. Ispred isto tako. Shvatim da nam je autobus jedan oveći đevđir. Valjda ostalo od desanta na Drvar. Iza mene sjedi stariji gospodin. Godine i pritisak čine svoje i stalno iz neke flašice kvasi maramicu i stavlja je na potiljak.
Naš “kapetan Kirk” ne prestaje da priča. Glasniji je od Lincnerovog agregata iz rata. Igonorišem ga. Pokušavam da zaspim. Ali zrak postaje sve teži i vlažniji. A komarci sve agresivniji. Još žabe i Crveni Kmeri i možemo proglasiti nezavisnost.
Prošlo je već pola sata, a mi nismo ni kod naplatnih kućica. Frajer (vozač) ne prestaje da priča. Doslovno galami.
Od silnog pregrijavanja i 3 pretprljena rata, autobus se sve teže kreće, a izduvni plinovi su sve intenzivniji. Još kad gospodin ispred mene razmota sudžuku, periodni sistem elemenata više nikada neće biti isti. Ispravim se i otvorim usta poput ptića u gnijezdu. U šta je Mendeljejev sprc’o tolike godine istraživanja, rada, učenja, a mesar iz Gradačca sve to demantuje u 1 minuti.
Odjednom. Lijevo, pa desno. Autobus se poče snažno zanositi, a ja sa potrage za kisikom pređoh na potragu za pravom molitvom.
Pogledam naprijed, a naš vozač/najavljivač mijenja mjesto sa drugim vozačem. U vožnji. Još taj drugi s nekim razgovara na mobitel. Ovo Braunovo kretanje potrajalo je još par sekundi, a onda smo zauzeli prvobitni kurs. Prema Ahiretu. Ako će biti po njima dvojici.
Galama, vika, pogrdne riječi prema vozačima.
- Ama gospođo, šta vam je, ima ABS, vrhunac je objašnjenja najglasnijoj među nama.
- Jest, jest. Ako Bogda staće, dobacih.
Odlučim da iskoristim ovaj trenutak slabosti vozača pa nešto glasnije povikah:
- Ima li kakve klime u ovom autobusu. Pocrkaćemo!
Odjednom autobus poče da usporava, dok konačno ne stade na nekom parkingu. Svi gledamo u nevjerici i čekamo. Evakuaciju i streljanje. Uzima vozač nešto nalik čekiću, izlazi van i podiže poklopac motora. Defekt nema šta drugo. Konačno je pao i posljednji simbol konstitucionalne monarhije i vidovdanskog ustava…
Odjednom lupanje. Škripanje. Pa opet lupanje pomiješano sa sočnim psovkama. Istrča onaj vozač/razglas, pa i on poče odjednom da psuje.
- …te klima i majka i sve, čujem svana.
Putnici se polako komešaju, neki se smiju a neki opet kukaju na upornu vrelinu. Ulazi onaj vozač s čekićem u ruci, mokar, crn poput pelikana iz naftne mrlje.
Promrmlja nešto o klimi i izađe ponovo van. Ništa mi nije jasno. Zaustavim disanje i priđem onom sa sudžukom, ali me on preduhitri:
- A jarane, što si tražio klimu. Vidiš šta napravi sad.
- A jarane. Šta ja znam. Ja mislio to se dugme pritisne.
Ulazi onaj s pojačalom u grlu.
- Mogli ste se vala strpit’ još malo. Eno sad prsnulo crijevo od termoklaže sa kabezne…, nastavi on poput iskusnog automehaničara kojeg niko ne razumije.
Začudo, jedan broj putnika se okreće prema meni komentarišući kako sam ja u stvari napravio problem, a ne servisna služba “Bogtepitatransa”.
- Ama ljudi šta mene gledate. Platili ste dvadeset i kusur maraka za kartu, a ne možete se na plus 40 osjećati ugodno u autobusu. Još malo pa će nas mašicama morat’ iznositi vani, izdiktirah u sekundi.
Komešanje i komentarisanje se nastavi. Neko hoće da ide, neko zove najbliže da dođu po njih a ja…
Zažmirim i poželim onaj kamen u leđima sa plaže od prošle godine. Pokušavam da se zamislim na boljem mjestu. U nekom bazenu, sa sladoledom u jednoj a koktelom u drugoj ruci…
A može vala i u onom…autobusu za Vražale.
Slični postovi
Written by: zenicaonline
Filed Under: Gost kolumnist, Istaknuto
Tags: Kolumna Adnan
Trackback URL: http://zenica-online.com/2011/07/ko-to-tamo-vozi/trackback/
Comments
Leave a reply
Ostavljanjem komentara slažete se sa pravilima korištenja.
Predo VUJMILOVIC
July 27, 2011 at 13:18
Pisem iz zimske Australije – dosta je hladno za ovo podneblje!
Odjednom, nesto mi je vruce i otvaram prozor!
Bravo Adnane!
Pozdrav , Predo!
Slobodan
July 27, 2011 at 16:49
Odlično Ado samo trebao si nastaviti do zadnje stanice da avantura bude kompletna. Jeli to onaj autobus sa kojim ćemo u Evropu
Mediha
July 27, 2011 at 21:11
Joj, baska masice i izgreni kadaif na prsima…
Hahahaha… pratice me ova dva poredjenja kad god prokuham i ugledam kakvu pokretnu izlozbenu tapiseriju.
Nas jezik je cudo, samo treba biti Adnan i znati ga ovako slikovito koristiti.
Doze
July 28, 2011 at 00:23
Ado iduci put onu carobnu ” Majstore ima IZIC”
Slobodan
July 28, 2011 at 08:01
Mediha aj’ bona piši, nisi odavno.
Mediha
July 28, 2011 at 18:28
Hocu,Slobodne, hocu… cim mi gosti odu.
Ovaj Adnanov autobus mi dovezao neku zaboravljenu rodbinu iz Bosne (…mu klimu i majku i sve…)
Ja nako hinjaka prozborim: Ima izic’, al niko ni mukajet.
Kad naleti kakav bus za Vrazale preko Beca i kad mi podje za rukom da ih ukljestim izmedju dva federa, javicu se…
A do tada…zazmirim i ja ponekad i sjetim se kako mi je bilo prije dvije hefte na moru u Turskoj, sa sladoledom u jednoj, a koktelom u drugoj ruci (… da im mater i aftobus i kartu i carinika…)
Slobodan
July 28, 2011 at 21:08
Uživaš u blagodetima bezviznog režima u Bosni. Muka je to, svaki dan kuhaš sikterušu i džaba, neidu. A da proba kicoš sa izgorenim kadaifom i onim konzervama, možda upali ha ha
Aleksandra
July 29, 2011 at 00:53
@Mediha: …mu klimu i majku i sve…a i onima sto ukinuse vize, pa ova draga rodbina moze sada kako hoce i gdje hoce…( Draga moja, ne mere se bit tamo vise od 3 mjeseca, ako ti je za utjehu…hihihi – smjeskam se onako hinjski…IMA IZIC….hihii)
Adnane, do suza si me nasmijao.Hvala!
Amer
August 3, 2011 at 20:31
Hajde da i ja podijelim jednu ”dogodovstinu” sa vama, vezanu za Austobusku stanicu u Zenici.
Naime, ovog ljeta otputovah ja za Holandiju, kako bih studirao u toj zemlji cuda, nevoljko napustajuci svoju Zenicu. Dodjem ja do onog cike sto propusta putnike na onoj skalameriji od aparature, pokazem mu kartu koju sam kupio u agenciji koja vozi za taj i taj grad – a on me pogleda mrko i kaze: ”Jarane, nema prolaza…”’
Kontam se ja, zajeb*je me, nema druge, ja se nasmijem, a on opet ponovi isto. Kaze, moras kupiti medjunarodnu karu na salteru. Okej, iako mi nije bilo svejedno, odem ja da kupim tu medjunarodnu kartu. Dodjem na salter kod onog hajvanolikog stvorenja koje se naziva zena, nece da mi primi eure. Ja nemam bosanskih maraka kod sebe. Autobus mi krece sa perona i obuzima me neuroza. Odem ja do onog covjeka, kazem mu, kako je, sta je… nece ni da cuje. Dobro, prihvatio bih ja cinjenicu da je to neki novi zakon, kojeg se treba drzati, da mi se sa druge strane te iste skalamerije nije smijalo sedam malih cigica koji tu danonocno prose i kunu putnike najljucim kletvama. Pitam se, da li su oni platili je*enu medjunarodnu kartu, propusnicu?? I tako mene uhvati luda, a inace sam jako pristojan, pocnem se derati. Mislim, moj je otac citav rat, pa i poslije obezbjedjivao tu stanicu kao mladi policajac, bio borac od prvog dana i eto kako mi se sve to vratilo. Izadjem ja sa stanice, Autobus se krece ka izlazu, meni muka, prodje mi rok, ode sve u 3pm, jos neka kisa krenula padati…
U tom trenutku, zove me neki momak: ”Ej pasa, hajde dodji, pusti ce te…” , dodjem ja, a onaj isti hajvan se smije, kaze: ”Pa sto nisi rek’o da nemas bosanskih para??”
Meni je tu doslo da zaplacem od neke tuge, bijesa, i sta ja znam cega vec…
Enjoy Bosnia!
Amar
August 4, 2011 at 08:18
Drugi put das 1km za zeton i prodjes.. Ili odes na kapiju i sacekas da se digne rampa nekom drugom busu i udjes like a boss..
Amer
August 4, 2011 at 23:09
Drugog puta vise nece biti, avion svetinja