Zenica Online – novosti i price iz Zenice

Je li ovo život kakav smo htjeli?

Piše: Hana Kazazović

Prije nekoliko dana sam, prezasićena online životom, društvenim mrežama i svim ostalim vidovima online komunikacije odlučila da napravim neku vrstu eksperimenta. Taj moj eksperiment se sastoji u tome da se isključim iz svega toga, prvenstveno da zaustavim korištenje Facebooka i Twittera te čitanje bilo kakvih vijesti sa interneta. Prešla sam u offline život i za sada mi dobro ide.

Sada malo više čitam novine i gledam TV, prvenstveno vijesti. Malo više zagledam plakate po gradu pokušavajući na taj način saznati šta se gdje dešava. Bez Facebooka to baš i nije jednostavno i čini mi se nekad da pojma nemam šta je novo u Zenici. A onda, kad prođe par dana sve te informacije koje sam propustila zastare i nisu više toliko bitne. Tako da u principu izgleda ništa ni ne propuštam.

Međutim, danima mi se jedna misao vrti po glavi. Kuda god pogledam stoje kasice za liječenje naših oboljelih sugrađana, trenutno Ajdina, Danisa i Nejre. Na sve strane su plakati – koncert ovdje za Ajdina, koncert tamo za Danisa, popravka zuba za Nejru, i još mnogo drugih, da ne nabrajam. Svi su se uključili u akcije pokušavajući da na taj način skupe, pomognu i omoguće ovim mladim ljudima, djeci, da nastave život zdravi. Nedavno smo skupljali za Kenana i srećom uspjeli u tome.

I muči me sve to. Muči me ta svakodnevnica u kojoj smo srozani na tako niske grane da moramo organizovati akcije i boriti se za život jer nemamo drugog načina. Muči me zato što postoje ljudi koji bi trebali da nam svima omoguće da se liječimo kad nam to treba, ljudi koji dobijaju velike plate a očito ne rade svoj posao. Ne znam ni ko je to konkretno, je li to neko na državnom nivou, kantonalnom ili entitetskom, ali pretpostavljam da na svim tim nivoima ima onih koji bi trebali da se brinu o zdravlju. Ako ništa drugo sasvim sigurno na papiru postoji neka funkcija koja može nešto učiniti ako hoće. Ili ako zna. Ako je briga. Ako ima dušu.

A i mi smo naopaki. Kad se treba konkretno izboriti za nešto ili za nekog onda smo svi složni i puni volje i elana za pomoći. A kada treba samo iskazati nezadovoljstvo na bilo koji način ponašamo se kao da o nama odlučuju i odluke donose u Zimbabweu. Kao da se ne radi o nama i o našim životima.

Dok nam ne dođe iz dupeta u glavu ostaje nam da se organizujemo, skupljamo, pjevamo i sviramo da bi preživjeli. Ako to nije dno onda ja zaista ne znam šta je.

Slični postovi

• May 4, 2012 -- Jedna retro priča (8)
• May 1, 2012 -- 1. maj – praznik koji slavimo pogrešno u zemlji koja ima 50% nezaposlenih. I Google nam je to pokazao (0)
• April 24, 2012 -- Da ne biste jeli za ručak paštetu posjetite web stranicu Elektroprivrede BiH (1)
• April 12, 2012 -- Osvrt na Zenicu danas povodom njenog nekad važnog dana (4)
• March 19, 2012 -- Zašto mislim da je kontrola licenciranog softvera u BiH krajnje bezobrazan potez? (0)