Đe ti je Pita? – Monodrama Antona Drahta, kompletna verzija | Zenica Online - novosti i price iz Zenice

Tuesday, May 17th, 2011 at 19:33


Visited 17538 times, 42 so far today

Đe ti je Pita? – Monodrama Antona Drahta, kompletna verzija

Pripremila: Mediha Selimović

Dragi Ze-online-ovci,

teme nam preozbiljne… valjda kakva inspiracija, tako nam se i piše.
Ja danas pročitah nešto drugačiji osvrt na američku svakodnevnicu jednog zalutalog Bošnje i poželjeh da to podijelim sa vama, tj. onima koji na ovaj tekst još nisu naletili.

Svako dobro, uživajte…
a ja… ja odoh praviti pitu. :)

Monodrama Antona Drahta, kompletna verzija
Đe ti je Pita?

Pitaš kako sam dop’o zatvora u Amer’ci, jarane moj. Prijav’la me u mene žena i djeca. Vjerov’o il’ ne. To ti je bilo nekako.. ‘vako. Zovu mene je’an dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko’, pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je, reko’, fasov’o ? ADHD, kažu. Noge mi se o’sjekle. Hoće l’ preživjet’, kukam ja po školi, dje je ba da ga vidim, na šta l’ mi maksum sliči?

Kad eto ti ga vode, njih petero, jebo te. Direktor’ca, garava k’o odžak, pa neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa onaj sekuritu oficer, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz’da, neki naš iz Zen’ce, da mi prevodi, da bolje razumim, k’o biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se os’o, ma k’o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči’ ja, govor’te više, ako Boga znate! To ti je, kaže sad ona garava, Atention Deficit Hiperactiviti Disorder.

Okrenem se ja onom malom iz Zen’ce, šta, reko’, ova kaca Boga ti laprda, čime se ba zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se Boga mi i pomarisat’. Laknu meni nama’. Molim te, prevedi im, ako mene dobro ne razumiju, da ništa ne brinu, izliječiću ga ha kući stignemo.

Nećeš ga ti liječit’, podvrisnu ona deb’la, imala je brat bratu dvjesto oka samo u gus’cama, i još toliko u dva stomaka podno onog glavnog stomaka. A sva nafrakana, k’o neka džizlija. Imamo mi, kaže, terapije koje njemu trebaju, imamo psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit’. Ništa vi ne brin’te, gospodjo, znam ja, reko’, jednu pravo dobru terap’ju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, veri intrsting, kaže direktor’ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, prenosi se sa koljena na koljeno? Nije, reko’, kod nas to ide s bubrega na bubreg, draga gospodjo.

E, pa, kaže, direktor’ca, its najs što vi imate te tradicionalne terap’je i lijekove iz Boslovakije, ali vi nama morate reć’ kako se to sve zove, tako da možemo provjerit’ jel’ to FDA pruvd.
– Šta ti je to, ba?
– Znate gospod’ne, opet uskoči ona kaca, ovo je Amer’ka, ovde svi lijekovi i terap’je moraju biti pruvd od FDA, posebne organizacije koja se bavi zaštitom našeg zdravlja. S tim nema šale. Nije vam ovo tamo neka Čekoslokratija.
– Ma, nema, reko’, problema, sve ću vam ja napisat’. Mali, daj taj plajvaz! Imamo i mi medecinsku skraćenicu za to, reko’. To vam je – DGNK.
– Ooo, najs, najs, kaže ona, letmi rajtit dovn, znači Di – DŽi – eN – Kei.
– E, kod nas je to malo drukčije, gospodjo. Mi to spelujemo ‘vako-
– De – Ge – Ne – K.
– Ouu, ok, znači De-Ge-Ne-K ?
– Degenek, degenek, reko’. Baš tako.
– A kako se to administrira?
– Š’a ti je to?
– Aj min, kaže, kako se uzima ta terapi?
– E, to vam je, reko, ‘vako relativno, može da se popije samo jednom u životu i ADHD je k’o rukom odnesen, za sva vremena.
– Imposibl, kaže. Haubig doza?
– Hm, mora biti onako poveća. Domaćinska. Onako podebela, da se nikad ne zaboravi. Sve zavisi ko vam je daje. Onome kome je to administiro na primjer moj rahmetli babo, tome druga nikad nije trebala.
– Oo, vaš otac je bio medecinski radnik?
– Ma jok ba, fizički.

Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen’ce. Šta je, reko’ sad? Kakav je sad belaj ? Sad je, kaže, u pitanju OUTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno ?! A priprijetio sam mu da se mani polit’ke i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, outizma, svega. Ko ga je na to nagovorijo? Mora bit’ onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno o’sutan i tako. A to je to, reko’. O’sutan. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit’ za sva vremena i to od svih bolesti! Nikad više neće biti hasta.

Tako ti je to u Amer’ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne ‘odaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, ne jebeš, svemu odma’ daju ime, pa skraćen’cu i… nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, od bolnice do bolnice, ne možeš ih se više nikad kutarisat’. Svaki dan u ap’teku k’o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen’ce – ADHD, MRSA, AIDS, KFOR, FDA, FBI, ima ih ba mali milion.

Iš’o ja na neke preglede i zovne mene taj famili hećim da hitno dodjem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi pit’ lijekove za ho’sterol. Što, bolan ? Ho’sterol ti je , kaže, 215. Pa, reko’, i prošle god’ne mi je bio 215 pa si rek’o da mi je u gran’cama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit’ lijekove.

Jeb’o mater te si ti normalan, reko’. Prije šes’ mjeseci si mi sa istim nalazom rek’o da sam zdrav k’o dren, a sad ka’eš da sam u kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma, jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, svaki’ po godine to mijenjate da bi ap’teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit’, pa makar crk’o nama’. Nosi ih materi !

Mafija je to, jaro moj. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot’ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se ‘vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit’. Navalila na men’ svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit’. Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim uš’ma. Čuj, izbacit’ baklave i tufahije, pa čime ću se, reko’, zasladit’ poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.

Voće? Ma, dje ti je to, reko’. Šljive brezukusne, izgledaju k’o jab’ke, jab’ke k’o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana i noći, ma koje crno voće, nek’ ti ga jede u tebe babo.

Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k’o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubudjano, ušćulo se, Bože ubrani.
– Dje ti je pita, reko’ ?
– Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
– Šta ti je, reko, to ?
– To su, kaže, alge.
– Kakve alge?
– Japanske.
– Odakle ti to, reko’.
– Iz Japana.
– Šta ima za jest’?
– Pa to, kaže.
– Šta to?
– Morske alge. One su vrlo zdrave.
– Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest’.
– Al’ su zdravi.
– Čuli ti šta te ja ‘pita’? Dje ti je pita?
– Šta će ti , kaže, pita, od nje se samo deblja. Pita se, kaže, neće više jes’ u ovoj kući. Sir nije dobar za ho’sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto……nije više stigla reći ni je’ne, dofatio sam je za grlo i poč’o maštrafit’. Utrča mali kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih jarane oboje od batina, onako po pe-esu, k’o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su mi otpale.

Al’ da vidiš sutra belaja. Bio neki kijamet tih dana, neka kišovina pa mi počeo likovat krov. Ja se malo ispentr’o nanj da to malo opravim. Krpim ti ja to tako gore kad odjednom vidim stade ispred kuće murija. Iskipovaše se dvoj’ca, ko dva vola, utegli se, opasali pendreke i pištolje okoseb, je’an sav pjegav, žut i deb’o, a drugi isto deb’o al’ mrk k’o djavo.

Ma’nu onaj garavi rukom, kaže, sidj’te dole.
– Jeste l’ vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
– Nismo, reko’.
– Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku
– Kako , kaže, niste kad ovde pise Kazim Klika.
– Ne piše tu, reko’, Kazim Klika, ti ne znas čitat’.
– Nego šta piše?
– Piše Ćazim Klica.
– Pa, jestel’ to vi , kaže?
– To jesmo. Izvol’te, šta treba?
– Jesi l’ ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
– U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz uradio? Razbiću ga!
– Nije, kaže, nista uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
– A too, bi mi lakše, sve je ok, reko’, nemojte da vas to baderuje, te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar’o.
– Znači priznaješ da si ga tuk’o, uskoči onaj garavi.
– Čuj, tuk’o, ma odr’o ga od batina.

Nih se dvoj’ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma’ ćete poći s nama. Dje, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l’ vi normalni, nisam ja tuk’o ničije dijete, samo sam izmaštrafio u mene Ekrema. Ko će meni zabranit’ da bijem vlastito dijete kad god ‘oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat’ke, Zuko, nastavnik muzičkog, rahmetli nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka’eš da ga ja nemam pravo bit’! Pa ko će ga onda mlatit’?

– Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba pričat’, lijepo im sve objašnjavat’, biti s njima k’o drug. Ovo je Amer’ka, demokrat’ja, svako ima pravo da kaže i radi šta ‘oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
– E, ti priče, reko’. Ma, sit sam ja te vaše demokrat’je, zato vam i jes’ sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
– A dobili smo takodje i prijavu, kaže žućo, da ste silovali kamilu.
Ja se šokir’o!
– Kak’u ba kamilu, reko, ko je silov’o kamilu, jes’ ti ba normalan?
– Kamilu, vašu suprugu, veli onaj žuti.
– Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov’o?
Kako mogu silovat’ u mene ženu? Koji ste vi hajvani, čo’eče Boži!
– Ona kaže da ste je silovali prošle sedmice.
– Ko je ba silov’o ? Ma, bio joj ćeif , sama tražila!
– Jes’ prvi put . Al’ drugi put joj, kako ona kaže, nije više bilo do tog’. Znači bilo je protiv njene volje. To se ovde smatra silovanjem, gospodine. Ovo je zemlja od zakona.

Umal’ se nisam obeznanio. Samo što me nije šlag trefio. Čuj, ja repov’o rodjenu ženu. I to tek drugi put, jer joj više nije bio merak. Ja, dje sam ja doš’o, Tito dragi.
Udario na belaj, pa eto ti. Tako sam ti ja zaglavio u ćuzu. Da ne povjeruješ svojim uš’ma. Prijavila me u mene žena. I dijete.

Jarane, i to je Amer’ka.

Al’ nije to bilo prvi put, moj jaro, da sam ja zaglavio zatvora u Amer’ci. U’apsilo ti je mene ha sam stig’o. Prvi dan. Mi smo ti prvo, znaš, došli u Okla’omu. Dočekalo nas nji’ dva’es na erodromu, iz neke crkve. S erodroma pravo u crkvu na parti. Slomljen ja nekakav od onog puta, sve mi nesto zvoni u uš’ma. Žena i djeca bleje okolo, smiju se svakom, tako nas naučio Sakib kordinator, kaže, šta vam god ko kaže samo im se smijte, klimajte glavom i govorite jes, jes. Ja znao nekoliko riječi, čuo s nekog filma, a žena i djeca ama baš ni je’ne. Oni pričaju a mi klimamo glavom. K’o konji, jebote.

Nadovez’o se mene je’an špico, suv k’o grana, s nekom kozjom brad’com, čo’ek usta ne zatvara. Ja mu se smijem, klimam glavom i vičem jes, jes. Srećom naidje je’an naš, neki Aziz iz Turbeta, pa me izbavi.
– Ko ti je taj , pita Aziz kad smo se malo poodmakli.
– To ti je, reko’, Džo. On će nam bit’ glavni sponzor.
– Glavni sponzor, a ? Pripočuvaj se ti njeg’ malo, gledaj da mu ne okrećeš puno ledja.
– Što, bolan ?
– Mislim da je to onaj Džo što je sponzoris’o Ferida prošle godine i to nekoliko puta. Svaki put po sred guz’ce.
– Ma, šta pričaš, čo’eče? Biva peder?
– Pederčina, jarane.
– A zato je on mene nešto onako pipk’o i grlio, pizda mu mater’na ona pederska.
– E, moj Ćazime, sve će ti se samo kazat’ dok malo više poživiš ovde. Ovo ti je pederska zemlja. Ovde imaš samo dvije vrste ljudi, oni koji su već priznali da su pederi, i oni koji još nisu.

Ne mogo’ se ja prestat’ ibretit’. Pomirišem ono dje me dir’o, vidim, tukne. Baš se dobro osjeća. Već me peksijan opoganio! Zlo mi došlo. Kad tamam tad eto t’ njeg’ jope meni. A iza njega sopće neki maconja od po tone žive vage. Valja se ko onaj cunami, jebo te.
– Disiz, kaze, Ćazim, big Bosnian, strong Bosnian, i ufati ma ‘vako za rame.

Pade meni mrak na oči. Nema šta me nije jebavalo u ovi’ potonji’ pet godina al’ ti špico beli nećeš! Pa kad sam ga složio štosom prav’ medju oči. Onako punim. K’o Mate Parlov, jebo te. Pade čo’ek ba k’o kap. Ko da ga Bog nije dao. Nasta frka, halabuka, vrišti u mene žena, vrište u mene djeca, obre se tu odma’ onekle i polic’ja, začas me spengaše, i pravac ćuza. Zadugo se nisam kutariso zatvora poslije toga.

A što pitaš o našima, nemam ti nista dobro pričat’. Amer’ka i’ sve skroz promijenila, skroz naskroz. Sve b’ se, da prostiš, jebalo za dolar. Proamarikanizirali se. Ne m’oš ba ljude više prepoznat’. Ne mo’š više niskim ljudsku riječ prozborit. Sreo ja ne nekom derneku je’nog našeg hairliju, nekog Safeta iz Kaknja.
– Šta ima, reko’?

Ja, kad čo’ek očepi nabrajat’, burazeru. Imam, kaže, kuću, garažu, ženu, duplex, sto za bilijar, djaguzi, dva auta, dvije kćerke, dva kera, dvije mačke, dva latop komjutera, četir’ mobilna, sedamnes’ kreditinih kartica, tv plazmu pedesetku, imam…

– Ma, stani čo’eče Boži, reko’, pit’o sam te šta ima, a ne šta imaš, jes’ti ba normalan. Šta mene briga šta ti imaš! Jebe mi se za tvoje kreditne kartice i mobilne telefone, i tvoj djaguzi, i sto za bilijar, i obadvije mačke, jeble te one a ti njih, hajvanu jedan! Baš sam se bio raspuc’o.

Sve ba načisto polud’lo. I samo pričaju o dolarima, jebote. To ti je , kažu, Ćazime u Amer’ci i Bog i Alah. A kad počnu pričat’ šta su sve imali u Bosni ispada da je naša Bosna imala dvaes pet miliona kuća i stanova, jarane. Na četir’ miliona insana ? Nisam im’o pojma da je u nas bilo tol’ko hadžija. Mora da im je svaka ovca imala sobu, a krava garsonjeru.

E, dje ja dodjo… Pa’ne mi naum svaki dan ona stara Himzina…
Ej moj konjiću, moje desno krilo, gdje su dani oni, gdje je doba
ono kad je srce puno rahatluka bilo,…eh..eh..eh

Ma, jednostavno, nisam se snaš’o ovde, burazeru. Čudan je ovo neki narod. A bilo je i moje greške. Laj’o sam brate, puno. Znaš mene, ne mogu da otrpim pa to ti je. Jezik me vazda uvaljiv’o u govna. A ona stvar još više. Više sam, Boga mi, njom mislio n’o glavom. Dje sam god poč’o radit’ fajerovalo me.

Svid’la mi se je’na naša mala u fabrici pravo. Dobra mala, svugdje je ima, kršna, baš onako kako ja volim. Vidim i ona mene zagleda , svidjam joj se, nema greške.
Pridjem joj ja je’an dan.
– Bi l’ ti, reko’, mala meni dala?
– Jes’ ti, kaže, normalan ?
– Jašta sam, reko’, zato te i pitam.

Prošlo nekoliko dana i ja je pitam opet. K’o hajd’ red je, reko, da se malo nećka, možda to ovde tako treba, pa će pristat’. Znaš kako je to bilo kod nas, u trećoj smjeni se više tandaralo nego radilo. Ali, mala tvrda , nikako da legne na rudu. Ja bio dobar radnik, rint’o za troj’cu, volijo me bos pravo, pa me bilo stav’lo za nekog kordinatora. Mala, kažem ja njoj, čim te prvi put iskordiniram popričaću sa bosom da te prebaci s trake u ofice. Pa ti sad vidi šta ti valja radit’. Čim ja dobijem od tebe, reko’, dobićeš i ti novo radno mjesto. Ma, ne prodje o’tad ni hefta i ja dobih. Poziv na sud. Optuž’la me mala za seksualni arasmen.

U drugoj fabrici je’na komplejnovala da sam joj reko da je debela. Moš’ to mislit’? Stig’o mi poziv na sud. Za uvredu časti, kažu.
– Jestel’ vi rekli ovoj ovde gospodji da je debela – pita sudijinica.
– Jesam, reko, gospodjo sudijinice. Pa, zar nije ?

Ja kad sudijinica skoči, ne možete vi, Mister Klika, tako. To je njena privatna stvar kako ona izgleda. Za takve uvrede se plaćaju visoke kazne a može se otići i u zatvor. Nije vam ovo vaša Jugobosnia gdje su takve stvari dopuštene.

A meni se nešto bilo zgurdumilo taj dan, život mi doš’o nekako mali, dokundisalo mi više sve, dojadilo mi da me svi handre, pocjenjuju, vrijedjaju, da mi drže predavanja o zakonu, da mi prijeti svako zatvorom, k’o da sam, jebote, neki ratni zločinac.
– Nije, reko’, ni vama mane, gospodjo sudijinice, ima i vas, mašala. Pokipili ste, vidim, po cijelom astalu. Izgleda da ni vama krkanluk nije mrzak.

Da ti skratim svu priču, dobi’ ja novčanu kaznu za onu debelu i šes’et dana zatvora za uvredu suda.
Eto, tako ti je to sve bilo. Nikad nisam umio s jezikom, moj jaro, a s rukama još manje. Ti znaš kako sam ja hendi, ćunom da se porežem, što kaže naš narod.Tako da se ni dolara nisam namlatio.

A to što smo mi mislili da oni ovde rastu na grani, to je jarane bio veliki zajeb.
Ovde nema ni pravih grana a kamoli dolara na njima. Sve sama plastika. Plastična grana, plastično plaćanje, plastični tanjir, kašika i viljuška, auto, kuća, sise, ona stvar,…. ma za što god ufatiš. Ja se bio pomamio za je’nom, imala guzove k’o trokrilni orman. Obrlatim ja nju nekako i privedem u gajbu od jarana s posla.
Skini se ti i raskomoti, reko, dok se ja plaknem na brzinu. Vratio se ja iz banje,
vidim ona se baš dobro raskomotila. I previše. Skinula i suknju i… guzove.
Čega sve nema u Božijoj basti.

A što mogu ovde lagat’, to nema na cijelom dunjaluku. Lažu kad zinu. Prvo te navuku velikim slovima, jedan kažu platiš a drugi džaba, pa kad se ti sagneš da tu džabanu pokupiš onda ti ga viknu malim slovima, koje niko živ ne vidi ni pročitat’.

Ali daleko najveći šaneri su im političari. One naše glavonje iz Titinog vremena bi svrnule pokoji kamion državnog šljunka na svoje vikendice u Neumu, pa bi ih zato ‘apsilo. Cazinskog Babu strpalo u zatvor za nekoliko kartona jaja, jebote.

A, ovde? Ovde su donijeli i zakon da se to više ne zove mito i lopovluk. E, pa nije red da se to tako zove u Americi, i to u dvaes prvom vijeku. Ma, jok. Ne može tako. Ovde se to stručno zove labing. Po cijeli bogovetni dan im dolaze u koncelarije da ih… labinguju, Bože me oprosti umalo ne rekoh podmićuju.

Labingovali ba zemlju skroz na skroz. Nema se više ni dje, ni šta radit’. Svako svakom samo nešto prodaje, a najviše muda za bubrege.

A pedera na svakom koraku. Ma, nije se ni kod nas u Bosni znalo čiji je bio u čijoj, ali ne guz’ci , brate. Ovde ne smiješ nikog upitat’, kako žena i djeca. Ni za živu glavu. Mo’š nekog još uvrijedit’, ne do Bog. Moraš reći, kako su ti partner i djeca, jer se nikad ne zna jel’ mu žena muško ili žensko. Ili možda i je’no i drugo.
Cijeli svijet pomahnito. Gledam u nov’nama neki dan, kažu onaj pjevač Elto Džo i njegov partner dobili bebu. Kaže dali oni spermu nekoj ženi ovde u Americi da im rodi. Mo’š ti to mislit’?! Ona rodila, jebači je isplatili, uzeli bebu, i razgululi. Pitali ih novinari potlje, pa ko je malom babo? Obadvoj’ca, kažu oni. Kako ba, obadvoj’ca ? Pa mi smo, kažu, pomiješali naše sperme, pa smo sad oboj’ca babo. Kakvih sve hajvana ovde nema, moj burazeru.
Zato ti je bolje, ako mene pitaš, moj Mustafa, dje si nek si, ne idi nidje iz Bosne. Dodješ li u Amer’ku rintaćeš od zvjezde do zvjezde, živićeš od Petka do Petka, slagaće te, pokrašće te, uapsiće te, i jebaće te. Prije ili kasnije. A što da za to toliki put prevaljuješ? Pa toga imaš i u Bosni kol’ko god ‘oćeš. I lažu te, i kradu te, i jedva sastavljaš kraj s krajem, ali bar ne radiš od jutra do mraka i ne očekuješ da ti ga neko vikne iza svake tarabe. E, kamo puste sreće da se ni ja nisam nidje mic’o iz Bosne.

K’o svetinja je ba ona narodna, sjedi dje si, ni za dje si nisi.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Slični postovi

Written by:

Filed Under: Istaknuto, Lotus

Tags:

Trackback URL: http://zenica-online.com/2011/05/de-ti-je-pita-monodrama-antona-drahta-kompletna-verzija/trackback/

Comments

  • Adela

    May 17, 2011 at 20:11

    hahahhahhahha…prvi put citam citavu….Cazim je 100% upravu hahhahah bash se nasmija fino…hvala Mediha….

  • miro vinduska

    May 19, 2011 at 17:30

    citam evo treci put,i ponekad mi se cini da se nekad pronadjem.Slicnih stvari sam dozivio licno,ne tako drasticnih,kad sam dosao u NL,ali kad se sjetim mogu se samo nasmijati na svoju licnu satiru.jednom cu nesto napisati,imam vec u glavi ali mi se neda nisam u formi.mozda kad budem na odmoru.Omis me inspirise.

  • Zoran

    May 22, 2011 at 22:54

    Dobro se nasmijah. Sve mu je tacno, samo malo iskarikirano da bi se lakse citalo. Izgleda kao velika zajebancija a u stvari je vrlo ostra kritika i americkog i naseg bosanskog nacina i shvatanja zivota. Svi smo mi koji smo dosli u Ameriku bili u Cazimovoj kozi manje ili vise puta, manje ili vise drasticno. Ovo je pisao neko ko je vrlo aktivno zivio na obje strane Atlantika. Hvala na prilici da se dobro nasmijemo. Ne moze skoditi.

  • Andja

    June 11, 2011 at 07:39

    E, vala jos od “nadrealista”, ja se ne ismijah do suza! Tako nama, Jugobosancima, valjda sudjeno, da se smijemo do suza nasoj bolnoj i teskoj istini: e nek’ nam je kako nam je kad nismo znali uzivat’ u nasoj zemlji i ko’ ljudi se dogovorit’. Sad moramo trpit’ sirom svjeta, jer nikom nemozemo opisat’ kakva je bila nasa lijepa Bosna i Hercegovina. Hvala Mediha, i nemoj nikad prestat’ pravit pitu i nauci i djecu svoju, nek’ se to bar prenosi sa generacije na generaciju! Veliki pozdrav.

  • Milos

    September 30, 2012 at 05:46

    Svaka cast. Smejao sam se do suza. Smesno i istinito ne smo u Americi nego i ovde u Australiji. Zapadne demokratske vrednosti nas strance vise dovode u sukob sa zakonom nego u lepoj Titovoj Jugoslaviji (i Bosni). Lepo kazu “Nikada neznas sta imas dok to ne izgubis.” Imadosmo izgubismo, “Domovino ti si kao zdravlje.”Puno pozdrava autoru i svim ljudima dobre volje.

Leave a reply

* means field is required.

*

*

Ostavljanjem komentara slažete se sa pravilima korištenja.