Zenica Online – novosti i price iz Zenice

Olimpijski bruh

Piše: Adnan

Zvoni gad, ubija direktno u lijevi moždani korteks. Da dušmani znaju, budili bi me svako jutro u 6. Baš kao ovog jutra. Ulazim u banju, onako reprezentativan u potkošulji dekoltiranoj do koljena. Pogledam se u ogledalu. Izgledam kao neuspjeli pokušaj samoubistva. I to davljenjem tokom samospaljivanja. Proklinjem minut kad sam im obećao da ću ići. Sa njima. Na planinu.

Pod tuš bateriju stavljam glavu, a najradije bi se nogom šutnuo u istu. Samo da mogu dobavit!

Kažu doći će po mene u 7. Pa ćemo do Darija, pa do Mirsada, uzet’ roštilj od Kenana, pogledat’ slike Dženanine curice, saslušat’ recitaciju malog Kerima i pročitati literarni rad Dejine 8-godišnje svastike.

Već je skoro pola 7, a ja još u kadi. Dalje od glave nisam mako’. Onako, baš pametan potez prije odlaska na planinu. S obzirom na gabarite, trebaće mi industrijski kalorifer za kosu. A svi su izgledi da bi mi Pareza Facialis mogla postati novi prijatelj na face(booku). Uh, samo da se mogu dobavit!

Kud vam stadoh! Kud vas upoznah! Ja sam iz Zenice, magla je moje prirodno stanište. Zašto od nekoliko stotina hiljada ljudi koji žive u ovom gradu, ja dijelim biotop sa bivšim reprezentativcima u bobu četverosjedu i biatlonu. Od njih 6 ukupno u istoriji naše mlade države, ja ih znam 5. Koji maler.

Pravim kafu. Jaku. Da mačka može komotno prošetati po njoj. Ali stomak neuobičajeno kruli. Ugledam kesu sa kiflama. Hm, ne pamtim da smo kupovali kifle zadnjih dana. Sudeći po njihovom izgledu, ovde bi samo forenzičar imao posla. S obzirom da su bile orijentisane po osi sjever-jug, možda bi i Semir Osmanagić našao uporište za neku novu teoriju.

Zvono! Otvaram vrata. Naravno. Adem, sa širokim osmjehom Ivice Šerfezija i entuzijazmom i snagom onog drugog Ivice. Življeg. Kostelića. A s obzirom na potkošulju i bajate kifle, ja mogu biti samo Marica.

Četiri skafandera, 22 nitne i 16 čičaka kasnije trpamo se u kombi. Poput Germana Titova penjem se u Wolksvagenov lunarni modul koji bi nas trebao odvesti na matičnu planinu. Svi se smiju, pjevaju, a ja plačem sebi. O Bože, zašto sam ovoliki ters! Opusti se i uživaj. Vraga! Natjeralo me… ono… znate… Šutio sam sve vrijeme, trpio.

Pada mi na pamet izreka mog oca “Čovjek sam ne zna koliko je pun sebe, dok ne ode u WC”.

Sat vremena kasnije stižemo na jednu od “ljepotica”. Istina, sunce nas je dočekalo raširenih ruku. Koje su me ošamarile kad je Adem donio par skija pred moje noge. Da taj Adem. Kostelić.

“Ademe, ni u ludilu” rekoh.
“Bogami hoćeš, polako pa…”
“Ademe, nema snijega, ne pada mi na pamet učit se skijat po makadamu”
“Ima ba, vidiš gore pri vrhu”
“Ama Ademe ono je neko frižider odmrzavo’, kakav snijeg kakvi bakrači”

Ne razumijem taj fanatizam, tu ljubav prema skijanju, ali još manje razumijem sebe koji pristaje na prisilno suosjećanje sa istim i samoubilačke skijaške ispade. Uh samo da se mogu dobavit! Dok mu diktiram testament, Adem mi pomaže oko skija, vezova i ostalih peksimeta. Srce udara ludo. Čini mi se da je kraj staze negdje u Hercegovini. Tješe me i bodre. Treba mi malo više motiva, elana. Ma imam ja i motiva i elana, ali da gledam kako se drugi skijaju. Nisam se ovako osjećao otkako sam probao bungie jumping u kanjonu Tare. Samo tad sam se na vrijeme probudio. A s obzirom kako ovaj krvnik steže ove skije, ovde na “ljepotici” sigurno ne spavam.

Sjedimo nas šestorica za stolom. Pijucka se, mezi se, prepričava se.

“Adnan ovo, Adnan ono, a jesi vidio kad je Adnan…”

Nisam ih vidio sretnije otkako je Edvin Po prestao pjevati. Lako je njima. Moj olimpijski duh počinje i završava se u restoranu Olimpik u kanjonu Lašve. Nekad, devedeset i osme.

Gledam ih i trljam se po natečenom i modrom obrazu. Kakav sam ja idiot. Ma samo da se mogu…

… u stvari dobavio sam se!!! Elanom!

Slični postovi

• November 24, 2011 -- Kad je sve u redu (7)
• July 27, 2011 -- Ko to tamo vozi (11)
• October 18, 2010 -- Muka(jet) (5)
• September 8, 2010 -- Kusuranje (1)
• August 20, 2010 -- Oči u lancu ishrane (5)