zenicaonline@gmail.com

Žena s konjem

Piše: Selimović Mediha

Bila sam dugo očekivano dijete u porodici. Moja majka je uspjela da me rodi nakon pet spontanih pobačaja. Rađala me tačno 17 sati i rodila me “naopako”. Ja sam jedna od onih rijetkih osoba koja je dupetom ugledala svijet. Kad sam bila mala nije mi baš godila ta priča, više mi se sviđalo normalno i brzo rađanje mog mlađeg brata. Danas, kad razmišljam o tome, bude mi samo žao majke što se toliko napatila, ali svijeta mi uopšte nije žao. Svijetu sam odmah po rođenju pokazala ono što je i zaslužio. Glavu sam ponudila posljednju.

U porodici i komšiluku su me zvali “jedvoček”. Nisam baš najbolje kontala šta to znači, ali sam po izrazima lica pretpostavljala da nije ništa ružno. Kasnije su mi komšije govorile i da sam bistro dijete, pa sam sama zaključila da su to sve djevojčice sa dugom kosom i zelenim očima. Jednom nam došla jedna rodica iz Hercegovine koja je ličila na mene, bila samo malo starija. Ja joj kažem:

– I ti si bistra!

Poslije navale smijeha svih prisutnih, objašnjeno mi je šta znači “bistroća”, naravno uz spoznaju da ja to nisam, jer “bistro dijete” nikad ne bi izvalilo takvu glupost.

Dok sam imala roditelje imala sam lijepo djetinjstvo. Pa kakvo može imati jedan “jedvoček”?! Mama mi je plela, šila i oblačila me kao kakvu lutkicu. Kupovala mi je mašne za kosu u svim mogućim bojama i sparivala ih sa mojom garderobom. Mučenja prilikom češljanja i pletenja kojekakvih pletenica i kika na glavi nikada nisam zaboravila. Trpila sam i maštala o kratkoj kosi bez šnala, komičnih mašnica i smiješnih pletenica.

Meni slike tog mog ranog djetinjstva često prođu kroz glavu. Sjećam se prilično daleko, a kako i ne bih… godine se talože i sve ih je više.

Živjelo se skromno. Nismo imali televizore, slušao se radio, onaj starinski sa drvenim okvirom i slovima ispisanim radio stanicama (gradovima).

Iz radija su se odašiljali pozdravi, čestitke i želje, tako da skoro i nije bilo sina koji krajem 60-tih i početkom 70-tih godina nije “radijski” ispraćen u vojsku. Ljudi su razgovarali i posjećivali se, onako… bez najave. Nije bilo ništa neobično da ti se na vratima odjednom prikaze amidža iz Mostara ili tetka iz Ljubinja. I da se svi raduju tim “prikazama”.

Ulaskom prvih televizora u naše domove kuće su nam postajale mala kina. Sasvim normalno je bilo da komšije koje još nemaju tu spravicu dođu navečer da zajedno s nama gledaju neke serije. I opet sutra i prekosutra…

Pitam se kako li bi to izgledalo danas? U mojoj kući trenutno egzistiraju 2 televizora i 2 kompjutera… na tri člana porodice. Drugačije bi bilo krvi do koljena. Ako je kćerka na FB-u, žena piše komentare na tekstove Ze-online ili održava socijalne kontakte, a muž ronda, jer ne može da prelista neke “svoje” novine i tako u krug. Oko TV programa uvijek debata i pitanje: Kako to možeš gledati? Gdje li bi tu danas stale komšije?

Davno nekad, sredinom tih 60-tih godina kroz naselja su prolazili prodavci voća i povrća sa konjem i dva sepeta. Zavisno od sezone, prodavci su u tim sepetima sa strane imali jabuke, kruške, šljive i trešnje i hodajući polako pored konja, zastajkivali su na ulazima u dvorišta naših kuća i uzvikivali: Prodajem kruške, jabuke… friške jerbasme, jutros ubrane, pitaj mater treba li… ?! Mame su izlazile iz kuća, noseći poveće šerpe i zdjele u rukama, prodavci su kantarom vagali kilu, dvije, tri i istresali u posuđe koje su mame držale u rukama.

I danas se ponekad sjetim jedne žene koja je tako prolazila kroz Tetovo, Trokuće i Podbrežje. Bila je iz sela Bukovica, jako mršava i ispijenog lica. Ni konj nije izgledao puno bolje. Ona je prodavala uglavnom jerbasme, oskoruše i jabuke. Moja majka je uvijek kupovala i onda s njom pričala. Žena se nije puno zadržavala, ponekad bi zamolila da joj napunimo flašu vode, jer mora jos dugo pješačiti i poslije opet nazad… Djeca čekaju, a gdje je Bukovica?

Sjećam se, bilo je dovoljno da stane na našem ulazu i za nekih 5 minuta se stvori mala gužva. Ide Ana sa svojom šerpom, Marija sa svojom zdjelom, Boja je znala samo raširiti pregaču u koju je s obzirom na njenu konstrukciju moglo stati nekoliko kila jabuka i krušaka, te bi tako na veliku radost žene, a i konja pola sepeta završilo u našim kućama.

Moja majka je bila veliki sentimentalac i sad kad se tog sjetim mislim da ona i nije toliko voljela kruške, ali ih je uvijek kupovala. Nju je jedinu interesovalo koliko djece ima ta žena, kolika su, od čega žive… Imala je puno djece, sedmoro, mala razlika u godinama, svi jedno drugom do uha, neki su išli u školu, neki su bili mali. Imala je i kćerku mojih godina. Muž joj je bio portir negdje, bavili su se zemljom, sijali, kopali i prodavali…

– Za brašna, brez tog se u zimu ne mere, govorila bi žena.
– Nego, htjela sam te pitat’, reče mojoj majci, ako ti od te tvoje “damice” ostane kakve odjeće da joj ne mere više, skupi meni. Stid me nekad bude ka’ka mi djeca u školu iđu, a šta ću Bože moj… ne mere kuja kera stić’.
– Sačekaj!, reče moja majka i otrča u kuću.

Vratila se sa naramkom moje odjeće, pletenih suknjica, džemperčića… a na vrhu je stajala jedna moja crvena haljinica koja je naprijed imala dva džepa i izvezenu patkicu. Kako to ugledah, rasplakah se.

– Ne dam crvenu haljinu! rekoh kroz suze.
– Mala ti je i kratka…, reče mi mama.
– Nije mi mala, ne dam, vrati mi moju haljinu.

Mami je već neprijatno, a osjetila sam i da je ljuta, jer mi je stisnutih vilica procijedila ono: Idi u kuću!

– Necu u kucu, hocu haljinu!

Žena se umješa i reče:

– Pa ostavi joj kad toliko plače!

Valjda i njoj bilo neprijatno. Mama ne htjede ni da čuje. Utrpa joj moje krpice i crvenu haljinicu sa dva džepa i patkicom, uze me ljutito za ruku i povede u kuću. Povuče me za uši, izgrdi me ovako i onako, reče mi da sam je osramotila i da sam razmaženo derište, priupita me kako me nije stid, jer djeca one žene nemaju ništa… znam li ja da je ona jutros ustala kad su svi spavali i koliko mora hodati do mraka da im donese brašna ili ulja…

– A ti cmizdriš zbog haljine koja ti više i ne može!

Kraj diskusije. Još sam ja malo stenjala i prestala.

Žena je još nekoliko ljeta prolazila, mama joj je uvijek nešto tutkala. Ja je nisam voljela. Ni njene kruške, ni jabuke. Podsjećale su me na moju crvenu haljinicu sa izvezenom patkicom koju nikada nisam prežalila.

Ne znam kako je žena s konjem i sepetima voća nestala iz naših života. Valjda se desetak godina kasnije kupovalo samo na pijaci. Znam samo da je više nije bilo.

Doduše, desetak godina kasnije nije bilo ni mojih roditelja. Mnogo toga je ostalo nedorečeno i neispričano do kraja. Da su živi, možda bih ja nekad pitala mamu zna li išta o prodavačici jabuka i krušaka koja je odnijela moju crvenu haljinu, ovako nemam koga pitati.

Prije dvije godine stojim pred kapijom zeničke bolnice. Došla sam da vidim meni dragu osobu iz istog tog djetinjstva koja se u toj bolnici rastaje sa životom. Znam da je mogu vidjeti još samo danas i nikada više. Korak mi positan, ali ne želim da se poštedim. Hoću da se oprostim na svoj način, pa makar samo šutnjom. Znam da ona više ništa ne treba, ali ja trebam. I tako teškog koraka i teških misli, stadoh pred zatvorenu kapiju.

– Posjete su zabranjene, reče mi uniformisani portir. Zbog gripe. Niko ne može unutra.

Pođe mi zujati u glavi. Nemoguće, pomislih. Prevaliti toliki put i ne ući unutra zbog gripe. Stojim kao ukopana i razmišljam ko mi može pomoći. Imam prijatelja koji unutra rade, pa možda da nekog nazovem… Mozak mi stao, plače mi se.

Iz portirnice izađe jedan čovjek, otprilike mojih godina, takođe u uniformi. Priđe mi i reče: Zdravo!
– Zdravo, rekoh.
– Jesi li ti Feđina sestra?
– Jesam.
– Namire, eto mene za 10 minuta, doviknu momku na portirnici.
– Pođi sa mnom, ti ćeš proći, reče.

– Izvini! rekoh. Očigledno bih te trebala poznavati.
– Ma ništa, ja znam tebe i tvog brata. Brata viđam ponekad, tebe nisam vidio 100 godina, al’ nisi se puno promjenila. Prepozn’o sam te.
– Jesmo li išli u školu zajedno?
– Nismo. Ja sam stariji od tebe, ali znam vašu kucu i vas dvoje od djetinjstva. Prolazio tuda kad sam iš’o u skolu i viđ’o vas. Mati mi pokazala i pričala uvijek o vama i o tvojoj rahmetli materi…
– A ko je tvoja mati?
– Moja mati je prodavala nekada voće tamo, od Tetova do Brista. Teško smo živjeli, a tvoja mati nam valjala, pa mi se urezalo.
– Jel’ to bila ona žena iz Bukovice, sa konjem?
– Jest, to je bila moja mati.
– Bila?
– Ja, rahmet joj duši. Borac je bila moja mati.
– I moja, rekoh. Rahmet im duši, objema!, procjedih.
– Kome ideš u bolnicu?
– Idem nečijoj tuđoj majci, koja bi mi ponekad zamijenila moju i koja će možda za koji sat ili dan takođe biti rahmetli. Nemaš pojma koju si mi uslugu učinio. Hvala ti, puno ti hvala!
– Nema na čemu, to je najmanje što mogu.

Pognute glave uđoh na odjel neurologije. Znam da moram u 6-icu, u toj sobi je ležala i moja majka. Da je kojim služajem živa, sad bih joj se izvinula što sam plakala zbog crvene haljine s patkom. Rekla bih joj da mi je žao i da sam u životu naučila zbog čega se smije plakati, a zbog čega ne smije. I svašta nešto bih joj sad rekla. Ovako udahnuh duboko i priđoh krevetu pored prozora. Ne rekoh ništa. Ama baš ništa! U tom momentu je sve već bilo rečeno.

About the Author

Related Posts

  1. Nina

    Najezena!
    Vi Mediha bi trebali knjigu da napisete!
    Toliko emocija u svakom Vasem tekstu!

  2. Mirsad Đulbić

    Koji splet okolnosti?! Život je najbolji režiser!

    Nego, malo vedrije stvari. Mi smo posljednje dijete rođeno u nekoj porodici nazivali “isprdak”. Bilo je situacija, da su neki bili obradovani ako dobiju sestru ili brata, jer gube taj epitet!

  3. jesen

    Svijet je mal, uvijek u zivotu sretnes ljude bar 2x…
    Prelijepa prica!

  4. Adela

    Znash sta Mediha nije bas tako lako objasniti americkim kolegama s posla zasto buljim u ekran a suze nikako da stanu…zato brate odvadi malo …..:))))..predivno!!!!

  5. mahir

    Nedavno jedan moj jaran,ko dusa dobar,onako, nesto mu naum padne da one patke nahrani sto ih sada ima na Bosni,ponio kruha u kesi,okliznu se covjeku,pade sa dva metra visine u Bosnu,sav se razbio,mokar blatnjav,nikakav.E j…ga

  6. mahir

    Na tu temu,ma cesto sretnem jednig zenicanina,covjek iz carsije,kako se to kaze,nema,fakat je.Dam nekad marku,dvije,sta znam,dam i drugima,zao mi,ma sad od njega nemogu proci gradom da se ne stvori kod mene i daj svaki put kad ga vidis,ne bira jesi u drustvu ,nisi,samo daj ,neznam sta bi ti rekao Mediha,ima svasta,drugi je to vakat bio,sad kad das neces se lako kutarisat,ima i toga ,nije covjek pametan u ovoj Zenici

  7. Aleksandra

    Mediha…eto….toliko…od mene nista, sem drhtavih prstiju na tastaturi i skoro pa krika, koji zastade negde u grudima.

  8. crkvicanka

    uh rasplaka me…..odlicna prica…kao sto neko rece trebali bi ste knjigu napisati……nekad sam i ja na Bristu zivjela i sjecam se da su ljudi s konjima prodavali voce i moja pokojna baka je kupovala, mozda bas od te zene iz price
    jos jednom sve pohvale za pricu

  9. Mike

    @ Mediha, sta neko kaze ( Adela ) odvadi malo. Sve nas baci u depresiju. Daj nesto veselo. ” Ja , bolan , raja traze veselo “.
    P.S. ” nesto me nema “. Ne znam , valjda mi je slava udarila u glavu nakon osvojene nagrade ( otimanje ) kod Mirsada. A sta se tice kompleta. Moj fashion guru ili modni stilist mi preporucuje za sledecu letnju sezonu nesto karirano sa zivim bojama. Ipak hvala na ponudi. Ako se moze nositi kao pidjama , kupujem ? Pozz…

  10. Drago i Mila Bojini Bosic

    Prvo veliki pozdrav za nasu komsinicu . Jako nam se dopada prica Zena s konjem u kojoj se pominje nasa pokojna mama/Boja a i druge nase komsije.

  11. Drago i Mila Bojini Bosic

    Mediha sretna ti Nova godina tebi i tvojoj porodici 2013.

  12. Mediha

    Hvala na pozdravima i čestitkama drage komšije.
    Jako ste me obradovali ovim javljanjem. I ne samo obradovali, nego i vratili u ona vremena kad se živjelo skromno, preskromno, ali ipak nekako zadovoljnije nego danas. Ili opuštenije.
    Takođe vama i vašim porodicama svako dobro u novoj 2013. godini.
    Budite zdravi, sretni i harmonični.
    Pozdrav!

  13. Nikola

    Sasvim slucajno sam poceo da citam a onda mi bilo tako divno sto sam se uspio vratiti u moj zavicaj u kome se zivelo nekako slicno i bez televizora i ja stvarno nema reči. Predivno je sve slozeno i bas onako kako moze izaci iz dna duse jednog coveka…pozdrav veliki
    Nikola Stojancov
    Bugarin

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: