zenicaonline@gmail.com

Prvo plivanje

Piše: Selimović Mediha

Odrasle djevojčice rijetko čujete kako pričaju da su u djetinjstvu bile “grozna” djeca. Odrasli dječaci, naprotiv, nikada neće ispričati kako su slušali mamu i tatu, učili, bili uredni i mirni. Odraslim djevojčicama nije nikakav kompliment kad im kažu: Ti si bila nepodnošljivo nemirno dijete, dočim kad to kazete odraslom dječaku, on i sa 50, 60… godina sav procvjeta od dragosti što je već onda bio živopisan ko zemljopis.

Možda ste i za mene stekli utisak da sam bila fina mamina djevojčica, kad sam bila mala…, jer sam imala malo drugačije djetinjstvo. E nisam! Priznajem da sam bila grozno dijete. Bila sam jedna od onih djevojčica za koju je trebalo mnogo strpljenja i živaca, koje je moja majka znala nekada izgubiti pa mi reći: “A što on ( to moj brat ) nije blizanac? Kako bi mi život bio jednostavan.”

Moj brat nije bio pekmez, nije puno pričao, jedva i prohodao od lijenosti, jeo sve što mu izneseš bez pogovora i s apetitom… za razliku od mene kod koje je sve bilo suprotno. Mama je govorila da bi mi kad bi me ponovo rodila dala ime Suzana (zbog uzalud prolivenih suza), pričala sam i za sebe i za brata, prohodala sa 9 mjeseci i jela samo na silu i prepad. Imala jedva 19 kilograma kad sam krenula u soklu i teško je bilo naći ruksak za moja leđa, a da me ne poklopi i ne obori.

Mirna nisam bila nikada i priče vezane uz moje rano djetinjstvo nema ni jedna djevojčica iz mog komšiluka. Smijem se zakleti da je tako.

U mom komšiluku su kuće napravljene gusto jedna uz drugu. Sve su pravljene sredinom 60-tih godina i nekako su slično i izgledale. Kao kutije, na dva sprata. Neke su bile na dvije, a neke na četiri vode. S obzirom da sam ja odrasla u MZ Podbrežje nije teško pogoditi da su tu kuće bile pravljene da dvije vode. Stariji će znati da su “te dvije i četiri vode” imale i neku simboliku u onom nam bratstvu i jedinstvu. Nismo imali velika dvorišta i rijetko smo imali postavljene ograde između kuća. Nekako se očima znalo dokle je tvoje ili je to, kao u našem dvorištu ograničavala velika ruža, jorgovan ili neka druga vrsta “žive ograde”. Mi djeca smo to sve prolazili i ulazili u tuđe kao u svoje. Prvi drug vršnjak u tom periodu bio je Branko, koji je živio odmah do nas, kod teta Ane u podrumu (a nije bio podrum, nego prizemlje, al’ tako se govorilo) i Ivan, žuti nemirni dječak iz vrlo siromašne porodice. Malo dalje bilo je nekih djevojčica koje mi po mentalitetu nisu baš puno godile. Igrale se samo žena, bile ukoljice… pa bih se začas zasitila i vratila Branku i Ivanu, praćkama i klikerima, keke-ma i ostalim kreaturama od igranja.

Ivan je bio šesto dijete po redu, njegov otac i majka nisu radili i nisu imali nikakva primanja. Otac Franc je bio invalid i šepao je dobro. Pao nekad kao mladić na nekoj građevini/skeli i jedva ostao živ. Lijeva noga mu je bila ukočena. Bio je i alkoholičar, nezgodan covjek. Pričao je kajkavski, jer je Zagorac… pa kad mu padne mrak na oči vikao je: Marš kući, bum ti mater jebal! Oni jedini u komšiluku nisu imali struju, djeca su išla u školu i radila domaće zadatke pod svjetlošću petrolejske lampe. Oni nisu imali ni patos, ni prostirke… oni zaista nisu imali ništa. U tom teškom siromaštvu, njegova kćerka je pod svjetlošću petrolejske lampe završila građevinsku tehničku školu, što je za mene i danas dan veći uspjeh nego li nečiji doktorat arhitekture. Takozvane “rotringere” je dobila od nekog iz Njemačke i sa njima iscrtavala one sheme i planove koji su morali biti uredni i u milimetar tačni. U njenoj školi niko nije znao da ona to radi na kuhinjskom malom stolu uz smrdljivu gas lampu. Franc bi nekada zaradio nešto kao dunđer majstor, radio je i naše kupatilo (sjećam se), ali bi ono što zaradi često popio i onda su nastajale scene. Komšije su nekad pomagale, nekad nisu, djeca su rasla i snalazila se, pa su onda stariji pomagali mlađe i tako u krug. Jednom su se tako komšije sjetile da Francu i njegovoj ženi kupe prase. Kontali su kako ga mogu lijepo odhraniti, prase nije zahtjevno, jede svašta… pa kad se oprasi onda imaju mlade prasiće, mogu prodati, zaklati i tako sebi malo olakšati život. Ideja usvojena, svi dali novac i stiglo krme. Veliko, roskasto… Skupile se komšije, samo još što mu mašnicu nisu svezali prilikom primopredaje, ženi drago, komšijama drago, nama djeci posebno. Ja najmanja, ali to mi nije smetalo da se u tren oka zaljubim u krme zvano Gico. Priđem mu i počnem ga milovati, prislanjati se uz njega i češkati ga. U tom mom zanosu nisam ni primjetila koliko se ljudi smiju, vidim samo moju mamu kako me odlijepi od Gice i procijedi: Šta to raaadiiiš? Ja kažem: Pa samo ga malo češem!

Mama me uze za ruku i povede kući (druga kuća od Francove), iznese na dvorište crvenu, plastičnu banjicu, nasu u nju vode i bućnu me u to bez imalo milosti i pođe prati. Branko i Ivan su skakali okolo i hroktali rugajući mi se, mama me ribala, a ja sam još tepajući vikala: Pa samo sam ga malo češ’o! Nisam tad znala da je upitam: Što daješ pare za krme koje ne smijem ljubiti i grliti?!

Helem, to me pratilo cijelog života. Moj komšija Matija je do svoje smrti kad god me vidi uzvikivao: Samo sam ga malo češ’o!

Tih godina su kuće takođe imale poljske WC, par metara udaljene od kuće, sa septičkom jamom. Uh, to čišćenje septičke jame je bio poseban ugođaj, ali ne bih vam sad o tome, jer me priča o govnima prati na drugi način.

Kako rekoh, Franc je bio invalid i nije mogao savijati jednu nogu. Poljski WC-i su imali čučavce i možete misliti kako je njemu jadniku bilo vrštiti veliku nuždu, pa još kad je potvrda… Bio je majstor/građevinac i očigledno se bavio svojom problematikom, pa je odlučio da sebi napravi “sjedeći” WC. Iskopao je septičku jamu i umjesto čučavca napravio od daske neku sjedeću kvadratnu šolju, a u sredini izrezao rupu. Tako je mogao da sjedne na te daske k’o čovjek i da se isto tako valjda i isprazni. Septičku jamu koja je (nelogično, k’o i on sam) bila ispred, a ne iza WC, prekrio je samo nekim daskama, čekajući bolju priliku da dođe do malo cementa i armature i to zabetonira. Naravno da smo mi djeca taj izum gledali. Nije bilo sanitarne inspekcije, hvala Bogu… ali meni je taj WC napolju u kojem se sjedi, a ne čuči bio interesantan. Nekoliko puta ulazila i izlazila i skakutala nazad preko tih daski koje su pokrivale septičku jamu, punu govana. I eto, desi se da jedna tanka daska pukne baš ispod mene i da ja proletim u septičku, sve do ramena. Tu sam negdje rukama zaglavila i uhvatila se za susjedne dvije daske koje su me održale na zraku. Vikala i zapomagala, čula me Francova starija kćerka i pošla da me vadi. Nije uspjela sama, onda vikala i ona i doletila moja mama. Izvuku me nekako iz govana, cipelice mi se utopile definitivno, sjećam se žutih čarapica koje su postale smeđe i izraza lica moje majke. Opet banjica, šlauf i prskanje sa dva metra udaljenosti… Ja vrištim, ali nema milosti sa mnom. To ribanje nikad neću zaboraviti, kao ni očaj moje majke. Poslije su me danima po kući i komšiluku djeca zaobilazila ono sa začepljenm nosom u smislu: Fuj, kaka! Izdržala sam dostojanstveno. Možda me ne bi toliko zaobilazili da sam upala u Matijina govna, ne znam. Matija je ipak bio gospodin čovjek. Uglavnom, ja sam tad naučila da se čuvam “tankih” terena i da gledam kakvo mi je tlo pod nogama… jer ako je potanko začas upadneš u govna. A kad u to upadneš, možeš se utušiti i krepati da te niko i ne vidi i ne čuje. A ako te čuju, morasš imati najmanje dvije jače osobe oko tebe da te iz govana izbave… i najmanje jednu koja će te od tog poslije oprati. Priča ostane, ali s tim se može živjeti. Tako meni to upadanje u Francova govna došlo k’o neko naravoučenije.

U jednoj sobi smo imali dva kauča na razvlačenje, dvije fotelje i ormar. Ormar nije bio do plafona i uvijek sam se pitala mogu li se ja uspeti gore. Probala jednom i uspjela. Postavim fotelju, otvorim vrata ormara, pomognem se tako što stanem na policu unutra i hop, eto me na vrhu. Silaženje je bilo malo teže i to sam radila tako što bih jednostavno skočila odozgo na kauč. Nije bilo teško, bila sam lagana i samo odskočim k’o ping-pong loptica. Roditelji naravno nisu znali za te akrobacije i vještine i ja odlučim da ih iznenadim. Popnem se tako na ormar i čekam, čekam, čekam… da neko uđe u sobu. Nakon ihihi vremena uđe mama (ja zamalo gore nisam zaspala) i ja joj se bacim na glavu. Htjela da je iznenadim. I uspjela. Kad nije infarkt dobila. Doduše, iznenadila i ona mene… Nisam dobila infarkt, ali jesam batine koje pamtim. Nisam se nikada više popela na ormar. I sad kad ga treba očistiti, zamolim muža i kažem: Hajd’ molim te ti, ti si visok!

Onda sam nekad krenula u školu i bila sam super đače. Rado sam išla u školu i kao prvačić donosila samo petice. Nikada nisam dobila ni jednu četvorku. Jednom moj učitelj Velimir napiše na tabli: Koliko je 9+6? Mi prepišemo u sveske i ja napišem: 9+6=14. On me pogleda strogo (prva klupa odmah do njega) i kaže: Briši to! Ja izbrišem i napišem novi rezultat: 9+6=16. Njemu se zamrači pogled, ljutito procijedi ono: Šta je s tobom? i crvenom olovkom mi pored toga napisa velikog keca (u zagradi) zajedno sa svojim komplikovanim potpisom. Ja se zamalo ne sruših. Koje poniženje, koji bol, koja reakcija…?! Plakala (Suzana) i tako plačući izašla iz škole. Ispred škole potok Rača. U njemu vode nekih 5 cm dubine. Korova i smeća koliko hoćeš. Stanem ja na ivicu potoka i počnem razmišljati da se ubijem, da se bacim dole i da me ta voda odnese zauvijek. Bolje i to nego ova sramota. Jedinica ko kuća, valja s tim živjeti, a i mami na oči… I tako dok sam ja stajala iznad potoka i kovala strašni plan u svojoj glavi, pritrče mi dvije školske kolegičice (opet malo jače) i odvrate me od strašnog čina. S obzirom da sam bila u suicidnoj opasnosti i da sam se mogla do kuće baciti i pod auto, one ti mene uzmu pod ruku i odluče me ispratiti kući. Dovedu me na vrata, mama izađe… malo joj čudno, vode me curice kući. Pita šta je bilo, a Emina i Violeta joj kažu da sam se htjela baciti u potok, dobila keca, pa eto, one… Zahvali se moja mama curicama što su me dovele, lijepo ih isprati iz dvorišta i uđe za mnom u kuću. Zamandali vrata… jebeš Suljaginu Fatu… Nikad zaboravila, ali opet nešto naučila. Svačta preživjela u životu, ali mi nikad nije palo na pamet da se ubijem. Ma ne bih, nema tih para. Mogu me samo ubiti, a ja sama… nikad! Obećala, kad je mama sa kaišem iznad moje glave mahala i pitala: Hoćepš se ubiti, ha? Pljas!!! A ja: Neeećuuuu, neeeećuuuuu, nikad! Aaaaaaa….

Kad sam bila drugi razred osnovne škole, mojoj mami pukne čir na dvanaestopalačnom crijevu i jedva izvuče živu glavu. Ležala je preko mjesec dana u bolnici, primala infuzije i transfuzije i tako iscrpljena onda došla kući. Teško se oporavljala i od strahova i trauma imala je poslije toga probleme sa spavanjem. Nas kućni ljekar joj propiše neke tabletice za spavanje i kaže joj da slobodno kad osjeti da je uznemirena i ne može zaspati popije pola ili jednu pred spavanje. I tako ona pričala komšinici kako popije tu jednu “uspavanku” i naspava se, pa joj lakše. Ja slušala ( kud ćeš više? ) i odlučim da se i ja naspavam. Sa osam godina popijem negdje oko 7 sati naveče jednu čitavu tabletu za spavanje i zaspem u kuhinji na podu. Budili me, dozivali… zvali da pogledam film “Kekec” na TV… ništa. A bila sam dijete laganog sna. Spavala tako do sutra popodne, mama me zvala, budila, drmala… ništa. Dozvala ne nekad, pipkala, dirala… nemam temperaturu, sve OK, ja samo oči ne mogu držati otvorene. Misli se da me vodi u dječiji dispanzer, tata me isto gleda, okreće, prevrće… Ništa! Kaže onda mami: Spremi je da je odvezem jednom doktoru, njegovom kolegi da je pogleda, pa možda da odemo i u bolnicu… Kako to spomenu, ja im kažem: Nemojte, nije mi ništa, ja popila sinoć onu jednu maminu tabletu da se malo naspavam, nisam znala da se onda ovoliko spava.

Hm, tad nije bilo batina, tata nikad nije podigao ruku na nas, ali bilo je psiho-terora, da mi je došlo da sama sebe izudaram i završim i tu lekciju. I meni se sad ponekad desi da ne mogu spavati. Brojim do 100 i nazad…okrećem se i prevrćem, ali tableta, jok! Naučila!

Početkom 70-tih smo skoro svi u komšiluku imali i vozali Pony-bicikle. Moj bio crven, nov novcat… Nedeljom, kad je bilo manje saobraćaja poslije ručka bismo izlazili na cestu i vozikali se gore dole. Manji krugovi su bili od bazena u Trokućama do škole u Tetovu, pa onda veći krugovi od bazena do Brista (ispod Županovog brda), a najhrabriji su imali velike krugove do srpske crkve. I ja sam bila među najhrabrijim dok me nisu ošmekali mami. Pala zabrana, nije bilo vozanja dvije nedelje i odlučim se da ne mrdam dalje od Županovog brda. Jedne nedelje, baš tu negdje oko bazena, htjedoh da se okrenem, ne pogledah iza sebe i pravo pod auto iza mojih leđa. Podletim k’o mačka. Izvučem se, iznad mene vrišti crna, visoka žena, sa “trajnom” na glavi, čupajuci istu, njen proćelavi, takođe vrlo visok muž prilazi i uzima me za ruku, gleda i pita jel’ me šta boli. Ja se prepala, vidim njih dvoje, ogromni… bijelo ogromno auto i moj polomljeni pony. Otpale mu pedale, iskrivile se guvernale i izgleda žalosno. Ja malo ogrebana, ali sve na svom mjestu. Zamolim da me puste, izvinem se plačno ( opet Suzana ) i uzmem svoj jadni bicikl u šake. Doguram ga kući i kažem da sam pala i razbila se. Al’ ne lezi vraže, predvečer dođe teta Slavica pred čijom kućom se sve to odigralo, da vidi kako sam. Ja se zacrvenila, a ona naravno sve lijepo objasni mami. Pony su mi ispravili, ali vožnja je mjesecima bila dozvoljena samo u dvorištu od 500 m², pred očima mojih roditelja. “Hrabri i najhrabriji” su mi vozeći se s jednom rukom ili bez ruku po cesti šeretski mahali sa iste, a ja njima iz svog zatvorskog dvorišta pružala jezik. Nema veze, i tu sam nešto naučila. Kad god sam htjela skrenuti u životu, okretala sam se iza sebe. Uvijek te neko može pokupiti iznenada.

Poslije 12.tak godina udam se ja. Ništa od ovog svega (a ima toga još koliko ti duša hoće), ne ispričam svom budućem, ostavim ga u dubokom ubjeđenju da sam jedna od onih djevojčica što su nosale lutkice i brižno ih presvlačile. Čak sam se potrudila da tako i izgledam. Njemu dozvolim da bude nemirni dečko koji se kupao u Bosni i vadio nekog “Žutog” koji se zabio u katran, da se ponosi svojim ožiljkom na čelu koji je dobio tako što se igrao viteških borbi sa sofrom i oklagijom (to su bili štit i mač) i u jednom momentu nepažnje ga njegov brat (bolji vitez) nabije mačem ( pardon oklagijom!) i to mu ostane za čitav život. Ja mudro šutila. I tako, kako je to prije bio običaj kad se neko oženi i uda, dolazi mu sva moguća i nemoguća rodbina u goste i donosi darove. Nama se najave mužev tetak i tetka iz Vrbanje kod Banjaluke. Fini ljudi, veseli… muž ih voli, vidi se. I onda kaže tetka:

– Joj, ovdje gdje vi sad živite mi smo jednom umalo zgazili jedno dijete, podletilo nam pod auto u sekundi, kad smo se vraćali od vas (to od mog muža). Curica neka, mala, sitna… izvuče se ispod auta… ma nikad to neću zaboraviti, doživjela sam nervni slom. Kad god ovuda prolazimo to nam naumpadne i o tom pričamo.

– Ta curica je u redu, rekoh! Upravo vam je napravila kafu i jako je zahvalna što je ne pregaziste. Nego, ti si tetka promijenila frizuru. Onda si imala neku komičnu crnu naviklanu trajnu ondulaciju na glavi. Ova frizura sad ti puno ljepše stoji.

– Nemoguće, nemoguće… vikala je tetka, a tetak Ramo se smijao gromoglasno. Nažalost, oboje su u ratu ubijeni u svojoj kući u Vrbanji. Ne mogu se više smijati djetetu mački koje im se izvuklo ispod auta, pa onda hinjaka ušlo i u porodicu, kao da se ništa nije desilo.

Moja mama vjerovatno nije imala jednostavan život sa mnom. Bila sam jako kreativno dijete i ideje nisu bile baš svakidašnje. Valjda je zato ponekad željela da brat bude blizanci. Vjerovatno je time mislila: Imala bih dvoje mirne i nekomplikovane djece. Sjećam se da mi je jednom u moru tih nestašluka rekla: Dabogda ti sebi rodila sebe!

Teška kletva. I ja rodila, šta ću?!

Takve kletve su nasljedne. Rekla i ja svojoj kćerki jednom kad je bila tvrdoglava: Dabogda ti sebi rodila sebe!
Ona snalažljivija, pa mi odgovorila: Pa neću zar tebe?

A ja joj onda rekla: Hoćeš, hoćeš… Isto ti je to, sve u 5 deka, samo se vremena mjenjaju…
– Uh, reče kćer!
– Uh, rekoh i ja.

Kad prođe, vidjeće da i nije tako strašno. Iako malo govnasto dijete, sad znam da sam mojoj mami bila najslađe i da ono sa blizancima uopšte nije ozbiljno mislila.

A i muž u međuvremenu sve sazn’o, upozn’o i Franca… Nije baš bio oduševljen, ali šta će… Već je bio vjenčan i to sa mnom, osobom koja zna plivati u govnima. Vremenom sam ga ubijedila da je to poziitivna priča.

P.S. Ovaj tekst je namijenjen Adeli i Mike-u. Odvadila koliko sam mogla 🙂 . Bez obzira na sve imala lijepo djetinjstvo dok sam ga imala. Kasnije bila Kameleon, morala.

Svima mnogo lijepih pozdrava i još više lijepih želja. Hvala na komentarima!

Mediha

About the Author

Related Posts

  1. Mike

    BRAVO , jednom rijecju BRAVO

  2. Mirsad Đulbić

    Hahahahahahahahahaha 🙂
    Meni sve jako smiješno!

  3. Adela

    :)…tako divno docarano da te stvarno vidim u tim “govnima”..ali i zvucis kao osoba koja se zna iz njih izvuci :))))))…..Predivno, i sad suze ali od smijeha ;)….u svakom slucaju odvadila ne odvadila ja i dalje citam i uzivam ;)))))))

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: