Zenica Online – novosti i price iz Zenice

Kolumna: Godišnji odmor

Piše: Mediha Selimović

Približava se godišnji odmor. Radujem se… baš se radujem. Odbrojavam, još tri puta spavati, još dva puta spavati, još sutra spavati, pa onda ne moram ni spavati.

Putujem za Zenicu, napokon sam na godišnjem odmoru. Pakujem putnu torbu, tačnije kofer. Vjerovatno ljudi koji žive izvan svoje zemlje različito pakuju putne torbe, ovisno od toga koliko su udaljeni, gdje i kome idu, šta žele prezentirati kad dođu ili šta im prilike i neprilike zahtijevaju. Ja sam privilegovana. Idem samoj sebi, ne moram prtljati ni gaće, ni potkošulje, ni pidžame, četkice za zube, džempere i jakne… Ljeto je zahvalno pa je samim tim i pakovanje lagano. Ljetne stvarčice nisu kabaste i ne zauzimaju puno prostora.

Radujem se… baš se radujem. Ovaj odmor je malo drugačiji. Sa mnom putuje kćerka, muž ostaje, jer radi. Doputovaće tek treću, poslednju sedmicu na 5-6 dana koje ćemo provesti zajedno. Ove godine se nismo “uganjali”. Tako je kako je. Skoro pa zapadnjački (po našim predrasudama).

I tako kćerka i ja krenemo. Radujem se… e baš se radujem. Jedna granica, druga granica, treća granica… Uljudno pokazujemo pasoše i još uljudnije odgovaramo na pitanje: imate li što za prijaviti? Da nemamo. Kćerka ne govori istinu jer ima za prijaviti jedan ispit u oktobru, a da se mene pita ja bih je lično prijavila i za ona dva kilograma bižuterije koje nosi u koferu… ali kako ću, rodila sam je. Iz istog tog razloga ne spomenuh ni praksu, ni rokove, ni sve ostale krpice. Taman posla da mi se dijete istraumatizira na početku odmora tim glupim i teškim pričama. Mi se radujemo, e baš se radujemo. I tako radosne uđosmo u našu Bosnu. Odmah s početka dva prevrnuta auta u jarku, policija i hitna, jedna zaobilaznica kod Topčić polja i ulaz u Zenicu. Navečer smo krenule pa rano ujutro ulazimo u grad. Lijepo jutro. Ulice prazne… nigdje nikoga. Prvu dobrodošlicu mi poželješe cuke. Valjda im drago što smo stigle pa laju li laju. Prvo dva, pa dotrča i treći i četvrti… Sjatiše se oko nas, dijete mi preblijedi i stade. Stadoh i ja. Pitam ih onako ljudski šta im je, što su navalili i rekoh: “Ma ja bih samo da uđemo u zgradu”.

Ne pije vode. Laju li laju. Gledam kćerku, gledam kofere, gledam cuke… i sjetih se Mirsada Đulbića. On kaže: “Grizu sve što je na točkovima i što se kotrlja”.

- Diži taj kofer na leđa i idi prema zgradi!, naredih kćerki.
- Šta ti je?
- Nije mi ništa, ni slučajno ne vuci tu koferčinu po zemlji, diži to i prenesi do zgrade, imaš samo 50 metara.
- Znaš li ti koliko je ovaj kofer težak?
- Znam, nisam ja kriva što vučeš gvozđe u njemu. Težak je i moj, pa šutim.
- Pa izbaci one slatkiše što si natrpala, pa ti neće biti težak… odgovori mi kćer.
- Ako ja izbacim slatkiše, cuke će me osloboditi po svakoj presudi, a ti im izbaci tu svoju gvožđuriju, pa da vidim šta će ti biti!

Helem, padoše koferi na leđa. Džaba sam rondala, moj je bio teži. Povila sam se k’o vrba dok ga prenesoh do ulaza, oči mi ispale, želudac mi se okrenuo i vjerovatno u tom stanju ne bih osjetila ni da me štogod ugrizlo. Pa i jedan od ovih lajavih cuka.

U liftu me kćerka upita otkud mi to da ne vučemo kofere po cesti nego da ih samarimo po leđima. Objasnih joj kako sam pročitala, a i čula od Mirsada Đulbića da “točkovi” prave cuke agresivnim i da grizu sve što je na točkovima, a koferi su isto na nekim točkovima i kotrljaju se.

- Pa ako je tako kako Mirsad kaže, onda bi cuke ujele kofer, a ne nas. Nisam ja na točkićima, reče mi kćerka.
- Kako li se ono na našem kaže: Zaveži! Nešto ne mogu da se sjetim.
- Ni ja!

Otključasmo stan. Malo zagušljivo unutra. Otvorih prozore. Prljave, crne, ulijepljene masnom i sivom prašinom.

- Biće posla… vidi prozora!, rekoh opet naglas.
- Da, da… biće posla na godišnjem odmoru… kod moje mame, reče kćerka i zavuče se pod jorgan. Nakon tri minute je ravnomjerno disala u dubokom snu. Legoh i ja, ali san ne ide na oči. Nakon malo odležanog vremena ustadoh i napravih sebi kafu. Pila sam je na balkonu. Čaršija već puna, lijepo vrijeme izmamilo ljude na ulicu i u obližnje kafiće. Fino mi… kod kuće.

Radujem se, e baš se radujem.

I onda poslije tog prvog dana krenu ostali dani… Odem do pijace da napunim frižider. Ne volim kad ga otvorim a unutra samo sijalica. Kupujem borovnice, maline i kupine na kilu, a ne upakovane po 200 grama, biram veliki domaći paradajz… ma ne znam šta bih prije. Gladne oči… de još ovo, pa ono i opet skoro kao pa kofer na leđa. Izlazim s pijace u dreku naše Titove ulice: Gaća, potkušulja, čarapa… Devize, devize, mijenjamo devize… euri, dolari, kune, devize, devize…

I sama sam naučila prepoznavati dijasporu u Zenici. Čim se dvoje u čaršiji sretnu, stanu, zagrle i poljube u julu i augustu, onda je jedan sigurno od nekud došao. Ako prisluškujem razgovor on obično ide ovako: Kako si, kad si došao? Koliko ostaješ? Kad ćeš na more?

Domaći je onaj koji postavlja ta pitanja, a dijaspora je onaj koji odgovara. Bingo! Neki kažu da oni to razlikuju po čehri, ja ne mogu… meni čehre ne govore odakle ko dolazi, nego kako je ko nasađen…

Helem, svakakvih čehri u Zenici… i domaćih i stranih. Nasađenih ovako i onako. Mi se principijelno volimo dijeliti pa sam tako ispijajući kafe ove godine pomislila da uvedem vlastitu podjelu Zeničana/ki i onih koji se time osjećaju na: simpatične, drage, mile, uljudne, kulturne, neutralne, obrazovane, neobrazovane, nemile, odvratne, mrske (drugima i samim sebi), uobražene, grebatore, kritičare, pametnjakoviće, vrijedne, lijene, pametne, glupe, mislimo da smo pametni… i mnoge druge… Na žalost, u BiH su neke druge podjele još uvijek aktuelnije, pa nam ove “životne” teško dolaze do izražaja.

I cuke su nam podijeljene po čoporima i ako se malo bolje zagledate vidjet ćete da su malo dominantniji i snalažljivijii zauzeli bolje pozicije u gradu. Kako to kod cuka hoda ne znam, ali tačno se zna gdje koji popodne spava, koji su u neposrednoj blizini kontejnera iza moje zgrade, koji su iza trafika i slično. Iako nisam neki ljubitelj cuka i vidim to kao veliki problem naše čaršije, moram priznati da su bez obzira na ovogodišnju “dobrodošlicu” pobrali mnoge moje simpatije i da mi je ( iskreno ) mnoge bilo draže vidjeti i pozdraviti nego li neke naše uvažene građane i one koji se samo tako osjećaju. Nekoliko cuka svaki dan spava na ulazu u zgradu u kojoj živim. Sklone se sami od žege, sunca, vremena i nevremena, jer nema ko da se pobrine o njima. Ne mogu sebi zaraditi za hljeba, nemaju gazdu ( pa ni ovog ekspolatatora Indijca ), ne mogu kopati za nadnicu, žive od onoga što nađu u kontejneru ili što im neko dobrovoljno dadne. Neka mi se i zamjeri, ali i ja sam ih hranila ovog ljeta. Imala sam smeće za kontejner i posebno kesu sa hranom za cuke. Ponekad sam uživala prateći “konverzaciju” između jedne stanarke moje zgrade i cuka. Svaki put kad prolazi pored ležeće životinje vikala je: “Marš odavde, jesam li ja rekla da se tu ne spava. Katastrofa, ruglo…”

Cuko bi je iz svoje ležeće pozicije s dosadom pogledao, obično na jedno oko i nastavio da spava. Čak ni ono: aw, aw… nije ispustio. Gospođa je i dalje ciktala, a cuko ni mukajet. Gledam danima i mislim kako su nam se cuke poslije svega preživljenog opametile. Mudro šute, pustili ljude da laju iznad njih. Kao da su zamijenili uloge. Da ovaj cuko nije bio tako lijen i da je mogao progovoriti sigurno bi mojoj komšinici na svo to rondanje samo rekao: Aw, aw… e, bas ti je ružan taj karirani šeširić. A i mali ti je.

A komšinica bi njemu: Ju, sram te bilo, psino jedna pseća! Ko ti daje za pravo?
Cuko: Aw, aw… a i te hlače su ti mogle biti malo duže.
Komšinica: Životinjo jedna neodgojena, znašs li ti ko sam ja?! Ja ovdje živim preko 40 godina, a ti si došao i ispružio se ispred MOG ulaza, praviđ mi ruglo od ulice i grada i još se usuđuješ da komentarišeš moj izgled. Psino jedna!
Cuko: Aw, aw…Ne bih ja ležao ispred ovog TVOG ružnog ulaza, da imam gdje leći. Sklonite me negdje da ležim sa svojim narodom. Misliš li ti da je meni lijepo gledati tebe svaki dan tako nadrndanu i slušati kako mi svako drijemanje prekineš. Da si makar neka koka!
Komšinica: Ma mrcino jedna pseća, ma šintora ću ja tebi dovesti… šintori vama trebaju.
Cuko: Aw, aw… dovedi vala. Bolje i da mi šintor dohaka, nego ti kako ružna, pohabana i sa najružnijim šeširom u ovom gradu. Aw, aw… jesam li ti već rekao da kupiš sebi malo veći šešir?
Komšinica: Psina jedna seljačka… ugušićemo se od ovih prostaka!
Cuko: Aw, aw…. Hahaha… nisam ja prvi počeo. A ni šešir ne nosim, tako ružan! Aw, aw……

I tako posmatrajući ljude i cuke ovog ljeta, često sam po inerciji navijala za cuke. Ovu moju lijenčinu ispred zgrade sam nešto i zagotivila. Jeste lijen, ali ima karakter. Mnogi moji sugrađani su to izgubili. I mnogi nisu ni svjesni toga da im mnoge priče počinju i završavaju sa: aw, aw… Ujedaju, grizu, vrijeđaju… I nemaju karakter.

Tri sedmice su proletjele brzo. Vidjela sam mnogo dragih i manje dragih lica. Ima onih zbog kojih se i ide kući, a ima i onih koji su obaveza. Sve je to život. Na more nismo išli. I sama ta činjenica da ne ideš na more u Zenici treba objašnjenje. Jer, ko ima onih famoznih “paaaara” ide naravno na more. Sve ostalo kod nas nema logike. I nema logike da neko ne voli more, da mu smeta gužva, da ga bode šljunak, da dobije alergiju od sunca… i da ne voli što mu na hrvatskoj granici svake godine daju jedan te isti osjećaj: Gospodo, bilo bi jako lijepo kad bi ste taj novac koji namjeravate potrošiti duž naše obale ostavili odmah ovdje na granici, da obostrano ne mučimo jedni druge.

Godišnji odmor u Zenici i nije odmor. Muž i ja smo ipak popriličan broj naših “skromnih” godina proživjeli u tom gradu. U porodici i krugu prijatelja uvijek se neko u međuvremenu rodi, umre, razboli… tako da nam obavljanje “dužnosti” oduzme poprilično vremena. Kad neko iz Zenice ode negdje na godišnji, ponese knjigu, novine, peškir ili ležaljku… i ne mora ići na radosti, žalosti ili u obilaske. Lješkari i opušta se. Kad dođeš u Zenicu na godišnji odmor od tebe svi očekuju da ih obiđeš, posjetiš i da s njima popiješ kafu. Na kraju, ne jednu… već nekoliko, kao da si svih 40 godina živio samo s tom osobom i porodicom. I poslije toga svi ti nešto zamjeraju i broje kod koga si bio, kod koga nisi. Rijetko ko hoće da shvati da je to teško zarađeni odmor, u nekom drugom svijetu, onom svijetu za koji naši Zeničani rado kažu da se sastoji od radnog odijela i pidžame. I da u jednu-dvije-tri sedmice nikako ne možeš strpati sve poznanike, prijatelje, komšije i rodbinu… Mnogi su toliko neuviđavni da te za sve što imaš, nemaš, možeš ili ne možeš tjeraju da se pravdaš. Eh, sa ovoliko godina koliko imam znam šta mogu ili ne mogu, šta su mi kapaciteti, a šta deficiti, šta volim, a šta ne volim. I za sve to nisam dužna objašnjenja. Nikome. Jer, ni od kog ih ne tražim! Aw, aw,aw….

Helem, u tom jurcanju tamo i ovamo pođe opet odbrojavanje. Još tri puta spavati, još dva puta spavati, još jednom spavati, pa onda ću… baš rahat spavati. Radujem se…e baš se radujem!

Opet pakovanje kofera. Ustajem ujutro i nabacujem tih par krpica u njega. Iz Bosne je uvijek lakši. Razmišljam da ove krpice prebacim u putnu torbu, ali onda se sjetih da će mi ovaj isti kofer opet trebati, tamo negdje… pa i opet kad pođem u Zenicu. Ovaj put se vraćamo samo muž i ja. Kćerka je odlučila da ostane koji dan duže. Porodica sa potpunom demokratijom. Dolazi kad ko stigne, a tako isto i odlazi.

-Aw, aw… rekoh na sve to i zatvorih kofer koji je muž prošetao do parkinga ispred zgrade RMK Prometa, gdje smo parkirali auto.
Kćerka nas prati i ne izdrža, a da ne kaže: Tata, kofer na leđa, ne vuci ga po zemlji!
- Zašto? upita je on
- Rek’o čika Mirsad Đulbić!
- Aw, aw… aaaww! rekoh ja.

Sjeli smo da popijemo još jednu kaficu, tu u obližnjem kafiću. Napomenuh djetetu još jednom sigurnosni osigurač, ventil za vodu, balkonska vrata. Onda nonšalantno dodah: I pamet u glavu, krajem… aw, aw!
- Aw, aw… odgovori mi kćerka.

Izljubismo je i sjedosmo u auto. Radujem se… e baš se radujem. Proturih glavu kroz prozor. Vidim da mi se i kćerka raduje. Izgledala je kao neki lik u crtanom stripu, s kružićem iznad glave u kojem piše: “Napokon se oslobađam ovih antikviteta! Hvala Bogu! Koliko košta ovaj svijet?”
- Aw, aw! pomislih ja… ali ne rekoh ništa.

I krenusmo nas dvoje. Muž je bio samo jednu sedmicu u Zenici, nije “skrhan” kao ja. U tu jednu njegovu sedmicu stalo je okrenuto jare, janje, dva izleta… tako da mu se nije stiglo primiti mnogo toga što se meni podobro primilo. Izgleda mi poslije 7 dana odmorniji od mene posije tri sedmice.

Vozimo se tako i šutimo. Negdje oko Žepča on reče:
- Izgleda da je ove godine dobro rodila šljiva.
- Ma kakva šljiva… šta’š od šljive, ovdje rađa sve što ne treba, aw, aw…
- Aw, aw i tebi, šta si se nadrndala, nemoj da te vratim u Zenicu.
- Mijauuuu… rekoh umilno.
- To volim, reče mi muž.

Vozimo se dalje. Neko selo pored puta i u sred sela džamija sva u drvetu. I munara drvena.

- Vidi što je lijepa ova džamija, reče muž.
- Ma kakva džamija… šta’š od džamije, neću u njoj hljeba zaraditi, aw, aw…
- Ma aw, aw i tebi! reče mi muž.

Još smo na M 17, vozimo se. Ispred nas konjska kola. Dva dobra konja i kočijaš. Puna linija. Polako gudimo za konjima.
- E, majstore… dobri su ti konji, al’ nisi ih mor’o prošetati baš na M 17! proronda muž.
- Što nije, nek’ ih šeta gdje hoće. Dođete mu vi sa strane i dovezete te svoje PS-ove, pa se klinčite konjskim snagama po našim cestama. On makar zna da ima dvije dobre i poslušne konjske snage, ekološki je osviješten i ovako razgolišen do pasa izgleda skoro pa kao Blek Stena.
- E, aw, aw… dosta te više, reče mi muž. Ti pravo integrisana ovdje, draga moja. Sad kad bi ti rek’o da je zemlja okrugla šta bi ti rekla? upita me.
- Rekla bih: Ma mani zemlje, šta će zemlja… nije se ni znalo za nju dok je nisu pronašli.

Gužva u Hrvatskoj. Na auto-putu sva auta stoje. Kolone i kolone. Narod izlazi iz automobila i hoda po cesti, k’o na kakvom vašaru. Neko jede, neko puši, neko se rasteže, tamo iza bankine ljudi preskaču i obavljaju nuždu u travi. Onda svi polete u auta, upale ih i pomjere za nekih 100-200 metara, pa onda opet isto.
Ja sjedim li sjedim. I režm.
-Aw, aw…. aaaaaaaawwwwwww, sram vas bilo, i za ovo ovom silnom narodu naplaćujete cestarinu. Aw, aw, grrrrrrrrr….! Masa je Čeha i Poljaka u kolonama, vraćaju se s mora i neki fotografišu taj haos. Inspirisaše me, te se i ja dograbih foto-aparata, pa izađoh na auto put.

- Šta ćeš to? upita me muž.
- Hoću da slikam vozače, šetače i pishače! rekoh
- Grrrrrr…. reče muž.
- Grrrrrr…. rekoh i ja te uslikah tri navedene kategorije putnika.

Nakon duge i teške patnje kroz Hrvatsku, pređosmo i ono malo Slovenije i uđosmo u Austriju. Radujem se… e baš se radujem.

Nema dobrodošlice ispred zgrade, kofer lagan, vučem ga za sobom. Stan malo zagušljiv, pa otvorih prozore. Nisu crni i masni. A i da jesu, zna se ko bi ih prao. Ko je prao i one crne u Zenici.

Jedan mi se cvijet malo pokunjio. Sjedoh. Soba mi hoda oko glave, uzjogunila se. Kontam smiriće se… ipak me nije bilo tri sedmice. Nisam ni znala da živim u letećoj sobi. Svašta nešto naučih na ovom odmoru, o ljudima i prostorima. A soba leti li leti.

- Tebi kao da nije dobro, reče mi muž.
- Ma dobro je… ova nam se soba malo uz*ebala, rekoh.
- Hoćeš li ti čašu vode ili kafu? Jesi li gladna?
- Uh, pomislih. Čim pada ovakva ponuda odjednom, onda mora da izgledam… kako izgledam.
- Neću ništa, odoh se istuširati i leći. Radujem se, e baš se radujem.
- A cemu se raduješ? upita me muž i zagleda mi se u oči. Onim pogledom, znate…. ono kao kad mislite da nekom hoda soba oko glave.
- Krevetu i poslu. Jedva čekam da počnem raditi.
- Aha… Hajd’ ti lezi… ja ću javiti djetetu da smo stigli.

Odoh spavati. I ona druga soba hoda. Okreće se… baš se okreće… Ležim i pokušavam sumirati. Iskoristila sam tri sedmice godišnjeg odmora… ma ne… tri sedmice godišnjeg odmora su iskoristile mene, definitivno. Ja nisam iskoristila ništa. Muka mi je, jer leti soba, a tebala sam ja letjeti. Da sam makar bila na Pojilu, pa se napušila s onom djecom i poletjela. Ovako: Gdje si bila? – Nigdje. Šta si radila? – Ništa. E, Mediha, Mediha… aaaaww, aaaaaww!!!

******

Radim već tri dana. Danas sam bila kod šefa. Ustade da me pozdravi:
- O, gospođo Selimović! Dobro došli! Kakav je bio odmor? Jeste li se odmorili?
- Aw, aw… šefe! Došla sam da mi potpišete saglasanost za novi godišnji odmor početkom septembra, dvije sedmice, rekoh.
- Aha, jel’ sve u redu s Vama?
- Aw, aw… jeste!
- Nije problem, samo na timu sljedeće sedmice moramo organizovati zamjenu za Vas.
- Aw, aw…Potpiši to i zaboli me zamjena. Zar ne vidiš da mi treba odmor?, mislim se.

Šef me pogleda još jednom, uze olovku i potpisa moj zahtjev za godišnji. Pruži mi papir nazad, pogleda me značajno i upita:
- Znate li gdje ćete ovaj put?
- Ne znam! rekoh. Znam samo gdje neću!
- I ja bih Vam predložio da promjenitie destinaciju, gospođo Selimović.
- Aw, aw, aw… grrrrr… šefeeee!

Slični postovi

• January 11, 2012 -- Azrail i Hikmet iz Zenice (18)
• December 16, 2011 -- Lutka i dvogled (2)
• December 4, 2011 -- Stranac (11)
• November 19, 2011 -- Prokleti seljak (19)
• November 10, 2011 -- Moje dojke su OK (2)