Zenica Online – novosti i price iz Zenice

Dan poslije

Piše: Adnan

- Dobro veče, povikah nešto glasnije nego inače, misleći da me osoba u trafici ne čuje.
- Tu sam ja, oglasi se neko iza mene nakon čega se pojavi dobro poznat lik. Dedo. Nije moj. Znam mu ime, ali tako ga zovem.

- Izvinite, ja malo vamo redam neke novine pa se nešto zamislio. A i ova auta stalno prolaze, pa vas nisam čuo, nastavi Dedo persirajući me i pored toga sto sam mu “mali milion” puta to rekao da to ne čini.

– Ne mogu ja drukčije, reče jednom prilikom. I životinja bježi od tebe ako joj se ne obratiš kako dolikuje, a kamoli čovjek. Sve nas je Bog stvorio.

Gledam to nasmijano lice, uokvireno borama od kojih svaka svoju priču nosi. Priču o brigama, strahovima, nadama i nikad ispunjenim željama. Ali i sa uporno veselim i dobroćudnim očima spremnim za još 3 života. Kažu da oči puno kazuju o čovjeku. Od ovih se ima šta i naučiti.

Dedo inače tu radi samo kao noćni čuvar. Ovo veče je došao malo ranije. Gazda ga zamolio. Životinje, pogotovo mačke i fudbal su mu omiljene teme. O sebi gotovo nikada ne priča. Samo znam da je negdje iz istočne Bosne. Čuo sam od prodavca iz dnevne smjene da Dedo tu radi već 8 godina i da ima 2 kćerke u Australiji. I da nikada nije spavao od kraja rata….

Gotovo istovremeno, možda par sekundi prije mene, na trafiku su došla i tri novo-regrutirana tinejdžera. Začešljani, uredni, moderni, urbani, arogantni. Ni Rudolf Hess ne bi imao ni jednu zamjerku. Svojom galamom ometaju Dedu i mene u našem razgovoru, uzimajući bez ikakvog pitanja primjerke novina, listaju, glasno komentarišu koeficijente na kladionicama… Dedo, ih smiruje i gotovo šapćući ih moli da uzimaju samo po jedne novine, a oni onako drčni, gledaju ga bezobrazno u oči, smiju se i nastavljaju po svom. Priđe Dedo jednom od njih i pokuša da ga milujući po glavi malo smiri, i da mu uzme novine. Na moje nemalo iznenađenje, mladi nacional-socijalista se naglo trznu i poče da galami na mog glavnog junaka “Seljačino, ne diraj me!”, uz niz drugih pogrdnih riječi na račun Dede i njegovog oblačenja i porijekla.

Više nisam mogao gledati to prostituisanje “urbanim”, neutemeljno reklamiranje nadmoći istog nad “ruralnim”, te zagalamih na te buduće direktore, predsjednike upravnih odbora, ministre… uz niz sočnih psovki i ružne prijetnje.

Sad Dedo mene smiruje “Znam ih ja, pusti, komšije su to. Fini su oni momci. Moraju oni svoje malo sprovest. Ha ja, ko’ djeca. Pusti ih”.

“Ama Dedo, kako da ih pustim. Vidiš na nemaju ni poštovanja, ni vaspitanja, ni ničeg vrijednog. Samo ih uče da budu sebični i bezobrazni”, otpilih u jednom dahu.

“A šta bi da ih nema. Neka djece. Pokajat će se oni. Ima vremena. Dragi Bog će uputit onog koga treba, a koga ne, onda nije ni vrijedan. Neka svako za svoje odgovara”.

Htio sam da nađem opravdanje za svoj emotivni proljev bijesa. Nema ga. U stvari ima. Postao sam isti kao i ONI. ONI koji se diče svojim porijeklom sa asfalta i koji se diče svojim uličnim odgojem. Ali na ulici nisu samo kabadahije, narkomani, dileri, kamatari… Nekada treba zaviriti u neku fabriku, građevinu, rudnik ili… kiosk.

Prije petnaest godina, nekako u ova doba stajao je Dedo pored jedne ovakve slične trafike i gledao na ulicu ispod sebe. Njegova dva sina su bila u društvu svojih školskih drugova, komšija, i nekih nepoznatih mladića koji su bili glasni, bahati, nasmijani… i naoružani. Išli su iza njegovih sinova, gurajući ih prema parkiranim vojnim kamionima. Tada je njegova žena stajala pored njega i jecajući mu govorila “Odvedoše ih…”, a on se grizao za donju usnu i suznih očiju, nekako više u svoju bradu šaptao “Znam ih ja, pusti, komšije su to… fini su oni momci…”

Slični postovi

• November 24, 2011 -- Kad je sve u redu (7)
• July 27, 2011 -- Ko to tamo vozi (11)
• January 18, 2011 -- Olimpijski bruh (4)
• October 18, 2010 -- Muka(jet) (5)
• September 8, 2010 -- Kusuranje (1)